STA DA SE CITA

[majanb]

I ja bih dodala autorku Izabelu Aljende i knjigu "Kci srece", koja je prva u trilogiji, a ostale su "Kuca duhova" i "Portret u sepiji"...
Mada, moja preporuka je i Bertrand Rasl i "Osvajanje srece"... pa ko voli...

[Jadra Matkovic]

Stiže ljeto i izležavanje na plaži.Uz to bi bilo zgodno pročitati koju dobru knjigu .Ima li netko kakvu dobru preporuku?

[Sretenka D]

Haruki Murakami...mnoge njegove knjige su dobre..ne znam sta ima prevedeno..."Kafka on the shore","Wind up bird-chronicle"....
Ja trenutno citam Catherine od Anya Seton..knjiga je stara,ali interesantna,historijska fikcija srednevekovne engleske.

Shadow of the Wind navedena ranije je fenomenalna....,da li si citala Da Vinci Code..(pomalo slicna Senci vetrova)...
Pozdrav

[Jadra Matkovic]

Hvala za preporuku.Ponekad je teško naći neke naslove jer nemaju prijevod.Glazba prašine je odlična ,pisac je Tim Winton ,Trenutno čitam Put oslobođenja -Richard Yates.Pozdrav

[Dean Beric]

pokusaj, ako se jos negdje moze pronaci, OGDEN NESH "SSStihovi".(bojim se da æe progutati, u stvari "Štihovi"). Preveo Dragoslav Andric prije vise od 20 godina. Ja je cesto otvorim, dosta pjesama se moze citati vise puta.
pozzzzzzzz D

[Mirko Milinkovic]

Ogden Nesh "Štihovi".... izdanje BIGZ 1977....
Nekada davno netko je donio u društvo, a ja se nakon toga ubio trazeci je po knjizarama.... Nekoliko godina kasnije kupio jos jednu u antikvarijatu iz straha da je netko kome je posudim (a cesto su je trazili na posudbu!) nece vratiti pa cu ostati bez svoga "bogatstva"
Zato sada imam dvije, a one koji citaju knjige vise rijetko srecem pa su obe sigurne na policama moje radne sobe.
Hvala sto si me potsjetio da to opet uzmem u ruke....

[Hespera]

Ogdena Nesha sam cesto sretala jer se moj muz bavi trgovinom antikvarnih knjiga ,ne znam da ga je tesko naci , zavisi gde ste , valjda .
Pre svega mislim da Selimovic , Andric , Crnjanski nikad ne mogu dosaditi , pogotovo sto svakim ponovnim citanjem sticem jos , sa godinama vise , a potom krenite na Apdajka i Selbija (bez sumnje sasvim OK) ,cisto kao osvezenje . Potpuno razlicito ali citala sam ih sa zadovoljstvom ,ali sve vreme mi je padao na pamet onaj grafit : Kolumbo j...m te radoznala !

[Sretenka D]

Zaboravila sam da dodam knjigu koju sam procitale pre jedno 5-6 godina,a mnogo mi se dopala-"Miris kise na Balkanu".Mislim da se autorka zove Kuic.

[Hespera]

Gordana Kuic , a taj je roman medju njenim prvima, dopada se i meni .

[Andrea Pavkovic]

To je u stvari njena trilogija, a naslovi su Cvat Lipe na Balkanu, Miris kise na Balkanu i smiraj dana na Balkanu. Cula sam da ima i cetvrti, ali nisam sigurna kako se zove.

[R]

Za sve nas koji se i znamo i ne poznajemo ovdje na Galeriji- jedna lijepa pjesma Pere Zubca

Odatle te poznajem

Volio bih znati kako se
Drvece u tvom dvoristu
Ponasalo kad si se rodila,
Da li je vazduh bio gust
I da li se spremala kisa.
Mozda sam je bio mlado
Drvo u tvom vrtu, odatle
Te tako dobro poznajem.
Mozda si se na mene pela
I plodovima mojim
Lice i haljinu umrljala.
Odatle te tako dobro poznajem.
Mozda si mi prste sijekla
I pravila male svirale,
Mozda si od mog lisca
Niske nizala i u sjeni mi se
Nad knjigu nadnosila,
Za dugih ljeta mladosti,
Odatle te tako dobro
Poznajem.

Autor: Pero Zubac

[Luka Kabic]

Evo nesto i od Mome Kapora:

T r a z i s e . . . . .

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a
nikako da je izgovorim,
i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno
važnu reč koja bi me spasila,
a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po
ulicama. Pre toga,
otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao
poštom?), ali tamo su samo
neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred
Moskvom i pije pivo, a možda
je u kiosku s novinama.

"Šta radiš?" - pitaju me poznanici.

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je
nađem?

Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu
hteli ništa naročito. Lepo
se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo
brojevi i opšta mesta....

Traži se
jedan svet, prekjuče iščezao...

Traži se nada...ona davna nada polagana u sebe same i u
vreme koje dolazi.

Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo
po deo: delove našeg
vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo
čekali, onaj sat što još
uvek otkucava u našem pamćenju. On se
traži...

Jedanput
bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na
dvanaest, i ne bismo
se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na
šest i na dvanaest,
samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se
traži - taj
život što promiče od danas do sutra, onaj život što je
kolao, ključao, puzio,
preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao
se, podizao i ponovo
padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji
se traži, a koji je ko
zna kuda odnesen.....

Momo
Kapor

[Jadra Matkovic]

Poznavanje samog sebe bitno je važan uvod u mjenjanju samog sebe....Pročitati knjigu Williama P.Younga KOLIBA moja preporuka..

[Aco Dimitrijevic]

Šta da se èita? Sad kad mi pri ruci nisu mnoge knjige, sad kad je moja lokalna knjižnica uvijek zatvorena, padaju mi na pamet neke knjige iz školske lektire. Kako nemam poeziju Ante Branka Šimiæa, ili Ujeviæa, mislim samo na pjesnike starih generacija, kako je negdje zagubljenmoj primjerak zbirke pjesama Sreèka Kosovela, “Èovjek pjeva poslije rata”, dopade mi, posve sluèajno pod ruku jedna druga zbirka pjesama. Rijeè je o “Lirici Itake” Miloša Crnjanskog. Tu ima jedna pjesma, koja na prvi pogled ne rezonira puno sa situacijom u kojoj smo se svi mi našli, tijekom povijesnih zbivanja, koja možda ponekog èak i iritira, ali je neizostavno izuzetna po svojim umjetnièkim kvalitetima, pa i aktualna, sa jednog prije svega estetskog aspekta.




Lament nad Beogradom


JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
Prividjaju mi se još, dok ovde æutim, bdim
i mrem,

i ležim, hladan, kao na pepelu klada,
Samo, to više i nismo mi, život a ni
Zvezde

Nego neka èudovista, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas i plove, i jezde,
i urlièu: “ Prah, pepeo, smrt je to.”
A vièu i rusko “nièevo” –
I špansko “nada”.

Ti medjutim, rastes, uz zornjaèu jasnu,
sa Avalom plavom, u daljini kao breg.
Ti treperš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš ko Sunce, i led suza, i lanjski
Sneg.

U tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajšs kao iskopani stari maè.
U tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plaè.
A kad mi se glas, i oèi, i dah, upokoje,
Ti æeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i naš Hvar,
Dobroviæ mrtvi, šejk sto se u Sahari beli,
prividjaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo to više nismo mi, u mladosti i moæi,
veæ neki papagaji, èimpanzi, neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoæi.
Jedan se “Leiche! Leiche! Leiche!” dere.
Drugi mi spaæe: “Cadavere!”
Treæi: “leš, leš, leš”

Ti, medjutim, širiš, kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku i vapaju.
U tebi, nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan oraè peva, I u zimsko doba,
preliši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava I budu stali sati,
Ti ceš me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROŠLOST, i moj svet,
Mladost, ljubavi, gondola, i, na nebu, Mljeci,
prividjate mi se još, kao san, talas, lepi
Cvet.

u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i steæci,
što ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kažu: Tu leži paša! – Prosjak!
- Pas!”

A vièu i francusko “tout passe”.
I naše “prošlo”

Ti , medjutim stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut
kao šstit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavinom dalekom,
i tkaš u stoleæa, sa munjama, i svoju nit.
U tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljaèa pogled prav i nem.
Ti i plaè pretvaraš kao dažd u šarene
duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dodje èas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj ce bagrem pasti na me kao kiša.

LIŽBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu in a morskoj pen,
prividjaju mi se još, dok mi žižak
drhæe kao prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoæne, slabe, i setne, seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
pa šapæu “ñao, ñao,ñao”
i naše “ne, ne”.

Ti, meðutim, dišeš, u noænoj tišini,
do zvezda,što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
Što udara, ko stenom u mraèni
Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad nama, posle, Tvoja zora
Zaplavi,
u kojojse mladi veseo zagledah.
A kad umorno srce moje uæuti, da spi,
uzglavlje meko æeš mi, u snu, bit,. Ti.


FINISTERE i njen stas,
Brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
Priviðaju mi se još, po neki leptir,
buklke, klas,
dok, iz prošlosti, slušam, njen korak,
tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas
nasmejan,
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što vièe: zrak svake sreæe tone u Okean.
Pa mi mrmlja reèi “tombe” i “sombre”.
Pa krešti njino “ombre, ombre” –
i naš “grob” i “mrak”.

Ti, meðutim, kreæeš, ko naš labud veèni,
iz smrti , i krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan toneu tvoj ponor reèni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja æu negde, sam u Sahari, stati,
U onoj gde su karavani seni,
ali, ko što iz mrtvog Tuarega èuèi mati,
Ti æeš do smtri, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe,, znam da ne mogu, ne mogu.

ŽIVOT ljudski i hrt,
Sveo list, galeb, srna, i Mesec na puèini,
priviðaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
što šapæe, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

T, meðutim, stojiš, i sad, kroz san moj
tavni,
Kroz bezbroj suza naših, veèan, u mrak,
i prah.
Krv tvoja ko rosa palaje na ravni,
Ko nekad, tolikih samrtnièki
dah.
Grlim još jednom naTtvoj kamen strmi,
i Tebe, i Savu, i tvoj Dunav trom.
Sunce se raða u mom snu. Sini! Sevni!
Zagrmi!
Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad u meni odbije smrtni sahat Tvoj,
to ime æe biti, poslednji šapat moj.



Cooden Beach 1956.

[lana]

Preporuèujem:

Mende Nazer (Damien Lewis):" Slave" ( " Robinja").

Knjiga je prevedena u masu jezika a izišla je i druga knjiga pod nazivom " Slobodna". Upravo se spremam i tu proèitati.
Izgleda nevjerovatno ali još uvijek u 21. stoljeæu negdje na tom našem planetu postoje robovi.
Nažalost, neki ljudi su slabiji od zvijeri jer zvjer te samo poždere i gotovo.
A èovjek je sposoban zvjerinstva èiniti, ponekad iz obijesti, èesto u imenu religije, i kojeèega drugoga.

Homo homini lupus - Èovjek je èovjeku vuk, kako kaže izreka. A šteta da je tako!!!