Ucestase sahrane u zadnje vrijeme. Iznenada, gotovo bez najave odlaze na put bez povratka dragi nam ljudi, nasi Kninjani. Mnogi od njih su otisli zaista prerano, iznenada i tuga je tim veca. Kninski slavuj nas Kijo, Hrvoje Maric sve cesce pjeva nad otvorenim rakama, a rubrika sa Galerije Sprovodi i sahrane sve je deblja. U januaru nam ode nekoliko prijatelja, nekoliko Kninjana. Ili smo mi, mislim na svoju generaciju, vec dobrano ostarili pa je normalno da na groblju susrecemo sve vise poznatih lica, ili se zivot i dalje poigrava sa Kninjanima. Dolazi li ovo na naplatu sav onaj jad i cemer koji smo krajem proslog stoljeca prozivjeli. Neko ovako,neko onako, ali sve nas je to pogodilo i pogadja i dalje. Bilo kako bilo, Kninjana je sve manje.
Samo se tjesim da se oni gore, u rajskim poljima, opet okupljaju i opet zive onim nasim nacinom zivota. Jednostavnim i bezbriznim. Uvjeren sam da su opet na okupu, Bambo, Colja, Ciba, Boro i mnogi drugi iz ekipe i da su nastavili gdje se stalo. Ako je tako onda je i ova moja tuga manja. A ako nije onda mi se valja tjesiti i vjerovati u ovo sto bih zelio. Jer, tesko je shvatiti da mnogi dragi prijatelji iz djetinjstva vise nisu medju nama. Nekakva jeza me uvijek prozme kad otvorim telefonski imenik i kad iz njega iskoce brojevi Colje, Bamba i drugih. Iako ti telefoni vise nikad nece zazvoniti ja njihove brojeve ne brisem. Nadam se da ce mi mozda gore , kad konacno i ja odem na put bez povratka, zatrebati. Da se mogu javiti Prijateljima starim. Da sam stigao i da se trebamo naci. Adio dragi moji prijatelji i drzite se tamo gore. Cekajte i ostatak ekipe, opet ce nam biti lijepo kao nekad. Zaista nemam razloga sumnjati da tako nece biti.
Napisao : Goran Zelic-Zele
KNINJANKE I KNINJANI
Moderator: Gazda
-
Petar-Peky Bukarica
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
Slovo o Bori Maricu
Dok je huk bure sa Dinare kidao zadnju stranicu decembarskok kalendara, a huk Krke svojim kanjonom nestaja ka moru, iznenadnom bozijom voljom krenula je opet ferata, kako napise gospodja Bogunovic, bozijim pravcima, tiho i necujno, bez onog svog zvizduka koji je nekad parao nebo nad njegovim rodnim gradom, odnoseci sa sobom jednu divnu mladost tamo gdje nema ni bola ni tuge ni uzdaha, a hoce li andjeli prebaciti skretnicu, pa ka svjim roditeljima, ili medju svoje iz klape? A ti, brate Igore sa suprugom, gospodjo i sine njegov, a i mi svi drugi, pomiriti se sa cinjenicom da su ljudska sloboda i bozija volja dvije razlicite stvari, pa nam je uzalud mahati
pobunjenickim zastavama protiv smrti surove i nepredvidive. Na taj tuzan i dalek put bez povratka, odvezla je ferata Boru Marica i utihnu pijesma Orfeja. Tu plemenitu dusu, koju bog pozva k sebi za vijeciti san, lice uvijek suncasta osmijeha, kojem je sudbina pretvorila dijetinjstvo natovareno brigama, svojim glasom znalacki je oplemenio briljantne zvuke Dalmatinskog melosa, unoseci u nase duse dusu Mediterana, tog Dalmatinskog blaga.
Svojim glasom brisao je tu razdaljinu sa svojom klapom, cijim se glasovima nije moglo odoljeti, a ti cuvari Dalmatinskog melosa olicenje najstarijem civilizacijskom instrumentu, ljudskom glasu, genetski ponikli iz "rudnika glasova" legendarnog Petra Tralica, ostaje im u amanet da u buketu svoga melosa, sa lijepim uspomenama iz svoje senzibilne duse ponekad nesto posvete njegovoj pamtljivoj senzibilnoj dusi, jer lako je dati kad imas odaklen - rekao je nas narod, a da bi imao moras i sacuvati, stoga sijecanja na Boru dugo ce biti cuvana, posto je njegov glas bio dusi poslastica, a bice i dalje u njegovom raju i andjelima koji ce zaboraviti da lete kad ga cuju.
Napisao : Stevan-Stiv Biserko
pobunjenickim zastavama protiv smrti surove i nepredvidive. Na taj tuzan i dalek put bez povratka, odvezla je ferata Boru Marica i utihnu pijesma Orfeja. Tu plemenitu dusu, koju bog pozva k sebi za vijeciti san, lice uvijek suncasta osmijeha, kojem je sudbina pretvorila dijetinjstvo natovareno brigama, svojim glasom znalacki je oplemenio briljantne zvuke Dalmatinskog melosa, unoseci u nase duse dusu Mediterana, tog Dalmatinskog blaga.
Svojim glasom brisao je tu razdaljinu sa svojom klapom, cijim se glasovima nije moglo odoljeti, a ti cuvari Dalmatinskog melosa olicenje najstarijem civilizacijskom instrumentu, ljudskom glasu, genetski ponikli iz "rudnika glasova" legendarnog Petra Tralica, ostaje im u amanet da u buketu svoga melosa, sa lijepim uspomenama iz svoje senzibilne duse ponekad nesto posvete njegovoj pamtljivoj senzibilnoj dusi, jer lako je dati kad imas odaklen - rekao je nas narod, a da bi imao moras i sacuvati, stoga sijecanja na Boru dugo ce biti cuvana, posto je njegov glas bio dusi poslastica, a bice i dalje u njegovom raju i andjelima koji ce zaboraviti da lete kad ga cuju.
Napisao : Stevan-Stiv Biserko
-
Petar-Peky Bukarica
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
Tode Colak
Dr Tode Äolak
(1931, Knin - 1990, Beograd)
Profesor hrvatske književnosti na FiloloÅ¡kom fakultetu u Beogradu smer srpsko-hrvatski jezik i jugoslovenska književnost. pisac Äitave serije knjižica o hrvatskim književnicima XIX i XX veka, dobar poznavalac i uopÅ¡te kulturnih prilika toga doba i toga prostora.
(1931, Knin - 1990, Beograd)
Profesor hrvatske književnosti na FiloloÅ¡kom fakultetu u Beogradu smer srpsko-hrvatski jezik i jugoslovenska književnost. pisac Äitave serije knjižica o hrvatskim književnicima XIX i XX veka, dobar poznavalac i uopÅ¡te kulturnih prilika toga doba i toga prostora.
Last edited by Petar-Peky Bukarica on Wed Apr 28, 2021 7:16 am, edited 1 time in total.
-
Petar-Peky Bukarica
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
Mirko Marjanovic
Mirko MarjanoviÄ
(Raspevani premijer)
PoÄetak - roÄen je 27. jula 1937. godine u Kninu. Otac DuÅ¡an, radnik i majka Marija, domaÄica, krpili su kraj s krajem oskudevajuÄi u svemu, osim u bogatom porodu. Izrodili su petoricu sinova i dve kÄeri. Mirko ima brata blizanca Veljka. NajmlaÄi brat, Rajko, naÄen je mrtav u stanu 1968. godine u Zagrebu. "Rajko je bio svestrana liÄnost, bio je zaposlen u SDB-u, a neposredno pre smrti nadležnima je predao dokumenta o povezanosti CK SK Hrvatske s ustaÅ¡kom emigracijom", izjavio je premijer.
Detinjstvo - porodica MarjanoviÄ decu je vaspitavala u strogo patrijarhalnom duhu. Mirko je bio dobar uÄenik, voleo je fudbal i muziku. U to vreme svi KrajiÅ¡nici živeli su teÅ¡ko, uz stalnu borbu da se preživi na oskudnoj zemlji. Tradicionalno leviÄarska, porodica se borila s nemaÅ¡tinom, ratovima i raznim vojskama.
Nacionalnost - Srbin.
Verska opredeljenost - pravoslavac.
Obrazovanje - bio je najbolji Äak u Gimnaziji u Kninu. Posebno je bio obdaren za prirodne nauke. Maturirao je 1956. godine. Posle mature lomio se izmeÄu muzike (za koju je, kao sjajan tenor, imao dobre predispozicije) i ekonomije. Izabrao je ekonomiju. Kako je stariji brat Ilija, tad veÄ direktor "Josipa KraÅ¡a", preuzeo brigu o njegovom studiranju, Mirko je stigao u Beograd. Bio je i dobar fudbaler, imao je ponudu da igra za "Hajduk", ali roditelji nisu hteli ni da Äuju (brat blizanac koji je postao najbolji u Republici na vratilu i razboju, veÄ se uveliko bavio sportom). U maloj sobi na Äukarici proveo je studentske godine, a ostalo je zabeleženo da je, kao brucoÅ¡, prvi novac zaradio hladnog januara 1956. istovarajuÄi vagon uglja na železniÄkoj stanici. SeÄa se i raznoÅ¡enja mleka, vruÄeg beogradskog bureka... Fakultet je zavrÅ¡io u roku, diplomirao je 1960.
Karijera - poÄeo je kao poenter (beležio uÄinak radnika za maÅ¡inama) u fabrici "Tvik" u rodnom Kninu. Usledio je prelazak u fotelju finansijskog direktora, odlazak u RMK "Zenica" i, 1973, dugo željeno puteÅ¡estvije u Moskvu, u predstavniÅ¡tvo "Progresa". Posle tri godine postaje i direktor "Progresa". Da je žestoko radio ilustruje i podatak da je u vreme rukovoÄenja OOUR "Progres Äelik" (Äesto spominjana trgovina socijalistÄkim gvožÄem) to postao najuspeÅ¡niji pogon s godiÅ¡njim prihodom od 300 miliona dolara. Slede Äuvene "ruske godine", dani druženja s Jurijem Brežnjevim, predsednikovim sinom, i ispijanja francuskih konjaka u pariskom "Krejzi horsu", prijateljevanja s bivÅ¡im ruskim premijerom Viktorom Äernomirdinom, doÄek 1994. godine s tadaÅ¡njim ruskim amabasadorom u Beogradu u "Dva jelena" uz izvorne pesme i ruske romanse... Sklapanje jednog posla vrednog 25 miliona dolara proslavio je skokom u otvoreni bazen u Moskvi, na minus 25 Celzijusovih stepeni. Za generalnog direktora "Progresa"( firme za specijalne državne poslove, iza koje je 80 odsto jugoslovenske crne metalurgije i ostale teÅ¡ke industrije) izabran je 1979. Tu je i danas, kao "neprikosnoveni komandant", mada je imenovanjem za premijera Srbije, 1994, zaledio svoju funkciju. Nacija Äe ga pamtiti i po Äuvenom gasnom aranžmanu, posla sklopljenog, naravno, s Rusijom.
Ljubav prema sportu krunisao je prvo zvaniÄnim, pa poÄasnim predsednikovanjem, u fudbalskom klubu "Partizan", gde beleži poene "otimanjem" Predraga MijatoviÄa, tad veÄ bezecovanog kod "Hajduka". MiljaniÄ ga je opisao kao elitnog predsednika elitnog tima - transferom pameti.
Delo - "Iz krize u reforme".
StranaÄki angažman - bio je Älan SK, a taj angažman je objasnio: "Svi na rukovodeÄim položajima bili su Älanovi SK, bio je to uslov bez kojeg se nije moglo, ali ni tada, ni posle, politika me nije mnogo interesovala. Ona je uvek bila usputna pojava u mom životu, priliÄno sam rano shvatio da veÄina ljudi politici pristupa iz Äisto karijeristiÄkih razloga". Älanstvo u SPS-u obrazložio je moralnim Äinom: "EtiÄka ravan moje liÄnosti progoni me svaki put kad pogledam oko sebe i vidim ljude koji jedva ili nikako sastavljaju kraj s krajem. To je bio presudan razlog Å¡to sam se politiÄki angažovao na strani SPS-a". Za Mirka je, kako se mnogima Äini, zbog ponovnog imenovanja za mandatara Vlade doživotno rezervisano mesto republiÄkog premijera. A tu se, prema svemu sudeÄi, drži one "repetitio mater studiorum est" (ponavljanje je majka uÄenju) i svojim podanicima iznova nabraja Å¡ta Äe biti glavni zadaci "ove, nove i jedinstvenije od svih" Vlade - stabilnost kursa i cena, tržiÅ¡ne reforme, sveobuhvatna privatizacija, ekonomski oporavak, povezivanje s meÄunarodnim finansijskim institucijama...
Zanimljivosti - "Ubija hladnoÄom", rekao je jedan novinar. Ali, odluÄan je i veoma aktivan. Živi po naÄelu "Å¡to možeÅ¡ danas, ne ostavljaj za sutra". Kaže da voli lepo da se obuÄe, ali ne i kicoÅ¡ki. "Ne mora to biti novo, ni najmodernije, ali mora biti skladno, elegantno i uredno. Odelo s kravatom i maramicom u džepu uliva mi oseÄaj lepote, muÅ¡kosti i sigurnosti. To i boja glasa, ton kojim se neÅ¡to kaže, liÄni Å¡arm, sve to obezbeÄuje najmanje polovinu uspeha", navodi Mirko koji mnogo voli da peva, posebno "Nemoj da me kuneÅ¡ zbog poljupca dva". Obožava "Malu Florami", arije iz "Madam Baterflaj" i "Figara". Radi od Å¡est do jedan posle ponoÄi, retko se odmara, a u slobodno vreme voli s prijateljima da igra karte - "briÅ¡kulu" i "treÅ¡et". UbeÄen je da je "snaga vrhunskih biznismena kreativno jednaka svakoj umetnosti ili nauci, mada se u nauci neÅ¡to može postiÄi samo radom, bez talenta, ali da u vrhunskom biznisu to nije moguÄe".
U horoskopu je lav, a njega privlaÄe samo oni koji su na bilo kom planu primetni ili zaÄuÄujuÄi. Njima je potrebna pažljiva, diskretna i duboko odana supruga na koju se može osloniti. Premijer je u knjizi"Iz krize u reforme" naveo da je supruga Borjana zadužena za njegov elegantan izgled, zdravlje, ali da je i najveÄi kritiÄar. "Cene su pod njenom lupom, Äesto se buni kad se vrati s pijace i pita me Å¡to je jaje dinar" (stari citat). Stalno je u sukobu sa sobom, jednom je priznao da ima neÅ¡to tolstojevskog u njemu: "OseÄam u sebi neÅ¡to od Tolstojevog kneza Bolkonskog, ali i Pjera Bezuhova". Sklon je posezanju za pravdom (i onoj "e, sad Äu sve da ve tuÄim") kad smatra da je oklevetan - tužio je "Nin" "Nedeljni telegraf" i Zorana ÄinÄiÄa.
Njegovi partijski drugovi, koji ga ne vole, kažu da je iznoÅ¡enje "pÅ¡eniÄne afere" na sud i davanje veÄe važnosti ÄinÄiÄu no Å¡to je vrh mislio da treba plod njegove narcisoidnosti i inata zbog Äega mu je, liÄno, zamerio i predsednik. Protivnici, odnosno opozicija ali i dobar deo medija, zamerili su mu okfalifikovanje istih faÅ¡istima, ali ga to nije mnogo uznemirilo. Kako tvrdi, nikad se ne predaje. "Jer, uvek postoje prava reÅ¡enja i putevi kojima se do njih može doÄi".
Z. VuliÄ
(Raspevani premijer)
PoÄetak - roÄen je 27. jula 1937. godine u Kninu. Otac DuÅ¡an, radnik i majka Marija, domaÄica, krpili su kraj s krajem oskudevajuÄi u svemu, osim u bogatom porodu. Izrodili su petoricu sinova i dve kÄeri. Mirko ima brata blizanca Veljka. NajmlaÄi brat, Rajko, naÄen je mrtav u stanu 1968. godine u Zagrebu. "Rajko je bio svestrana liÄnost, bio je zaposlen u SDB-u, a neposredno pre smrti nadležnima je predao dokumenta o povezanosti CK SK Hrvatske s ustaÅ¡kom emigracijom", izjavio je premijer.
Detinjstvo - porodica MarjanoviÄ decu je vaspitavala u strogo patrijarhalnom duhu. Mirko je bio dobar uÄenik, voleo je fudbal i muziku. U to vreme svi KrajiÅ¡nici živeli su teÅ¡ko, uz stalnu borbu da se preživi na oskudnoj zemlji. Tradicionalno leviÄarska, porodica se borila s nemaÅ¡tinom, ratovima i raznim vojskama.
Nacionalnost - Srbin.
Verska opredeljenost - pravoslavac.
Obrazovanje - bio je najbolji Äak u Gimnaziji u Kninu. Posebno je bio obdaren za prirodne nauke. Maturirao je 1956. godine. Posle mature lomio se izmeÄu muzike (za koju je, kao sjajan tenor, imao dobre predispozicije) i ekonomije. Izabrao je ekonomiju. Kako je stariji brat Ilija, tad veÄ direktor "Josipa KraÅ¡a", preuzeo brigu o njegovom studiranju, Mirko je stigao u Beograd. Bio je i dobar fudbaler, imao je ponudu da igra za "Hajduk", ali roditelji nisu hteli ni da Äuju (brat blizanac koji je postao najbolji u Republici na vratilu i razboju, veÄ se uveliko bavio sportom). U maloj sobi na Äukarici proveo je studentske godine, a ostalo je zabeleženo da je, kao brucoÅ¡, prvi novac zaradio hladnog januara 1956. istovarajuÄi vagon uglja na železniÄkoj stanici. SeÄa se i raznoÅ¡enja mleka, vruÄeg beogradskog bureka... Fakultet je zavrÅ¡io u roku, diplomirao je 1960.
Karijera - poÄeo je kao poenter (beležio uÄinak radnika za maÅ¡inama) u fabrici "Tvik" u rodnom Kninu. Usledio je prelazak u fotelju finansijskog direktora, odlazak u RMK "Zenica" i, 1973, dugo željeno puteÅ¡estvije u Moskvu, u predstavniÅ¡tvo "Progresa". Posle tri godine postaje i direktor "Progresa". Da je žestoko radio ilustruje i podatak da je u vreme rukovoÄenja OOUR "Progres Äelik" (Äesto spominjana trgovina socijalistÄkim gvožÄem) to postao najuspeÅ¡niji pogon s godiÅ¡njim prihodom od 300 miliona dolara. Slede Äuvene "ruske godine", dani druženja s Jurijem Brežnjevim, predsednikovim sinom, i ispijanja francuskih konjaka u pariskom "Krejzi horsu", prijateljevanja s bivÅ¡im ruskim premijerom Viktorom Äernomirdinom, doÄek 1994. godine s tadaÅ¡njim ruskim amabasadorom u Beogradu u "Dva jelena" uz izvorne pesme i ruske romanse... Sklapanje jednog posla vrednog 25 miliona dolara proslavio je skokom u otvoreni bazen u Moskvi, na minus 25 Celzijusovih stepeni. Za generalnog direktora "Progresa"( firme za specijalne državne poslove, iza koje je 80 odsto jugoslovenske crne metalurgije i ostale teÅ¡ke industrije) izabran je 1979. Tu je i danas, kao "neprikosnoveni komandant", mada je imenovanjem za premijera Srbije, 1994, zaledio svoju funkciju. Nacija Äe ga pamtiti i po Äuvenom gasnom aranžmanu, posla sklopljenog, naravno, s Rusijom.
Ljubav prema sportu krunisao je prvo zvaniÄnim, pa poÄasnim predsednikovanjem, u fudbalskom klubu "Partizan", gde beleži poene "otimanjem" Predraga MijatoviÄa, tad veÄ bezecovanog kod "Hajduka". MiljaniÄ ga je opisao kao elitnog predsednika elitnog tima - transferom pameti.
Delo - "Iz krize u reforme".
StranaÄki angažman - bio je Älan SK, a taj angažman je objasnio: "Svi na rukovodeÄim položajima bili su Älanovi SK, bio je to uslov bez kojeg se nije moglo, ali ni tada, ni posle, politika me nije mnogo interesovala. Ona je uvek bila usputna pojava u mom životu, priliÄno sam rano shvatio da veÄina ljudi politici pristupa iz Äisto karijeristiÄkih razloga". Älanstvo u SPS-u obrazložio je moralnim Äinom: "EtiÄka ravan moje liÄnosti progoni me svaki put kad pogledam oko sebe i vidim ljude koji jedva ili nikako sastavljaju kraj s krajem. To je bio presudan razlog Å¡to sam se politiÄki angažovao na strani SPS-a". Za Mirka je, kako se mnogima Äini, zbog ponovnog imenovanja za mandatara Vlade doživotno rezervisano mesto republiÄkog premijera. A tu se, prema svemu sudeÄi, drži one "repetitio mater studiorum est" (ponavljanje je majka uÄenju) i svojim podanicima iznova nabraja Å¡ta Äe biti glavni zadaci "ove, nove i jedinstvenije od svih" Vlade - stabilnost kursa i cena, tržiÅ¡ne reforme, sveobuhvatna privatizacija, ekonomski oporavak, povezivanje s meÄunarodnim finansijskim institucijama...
Zanimljivosti - "Ubija hladnoÄom", rekao je jedan novinar. Ali, odluÄan je i veoma aktivan. Živi po naÄelu "Å¡to možeÅ¡ danas, ne ostavljaj za sutra". Kaže da voli lepo da se obuÄe, ali ne i kicoÅ¡ki. "Ne mora to biti novo, ni najmodernije, ali mora biti skladno, elegantno i uredno. Odelo s kravatom i maramicom u džepu uliva mi oseÄaj lepote, muÅ¡kosti i sigurnosti. To i boja glasa, ton kojim se neÅ¡to kaže, liÄni Å¡arm, sve to obezbeÄuje najmanje polovinu uspeha", navodi Mirko koji mnogo voli da peva, posebno "Nemoj da me kuneÅ¡ zbog poljupca dva". Obožava "Malu Florami", arije iz "Madam Baterflaj" i "Figara". Radi od Å¡est do jedan posle ponoÄi, retko se odmara, a u slobodno vreme voli s prijateljima da igra karte - "briÅ¡kulu" i "treÅ¡et". UbeÄen je da je "snaga vrhunskih biznismena kreativno jednaka svakoj umetnosti ili nauci, mada se u nauci neÅ¡to može postiÄi samo radom, bez talenta, ali da u vrhunskom biznisu to nije moguÄe".
U horoskopu je lav, a njega privlaÄe samo oni koji su na bilo kom planu primetni ili zaÄuÄujuÄi. Njima je potrebna pažljiva, diskretna i duboko odana supruga na koju se može osloniti. Premijer je u knjizi"Iz krize u reforme" naveo da je supruga Borjana zadužena za njegov elegantan izgled, zdravlje, ali da je i najveÄi kritiÄar. "Cene su pod njenom lupom, Äesto se buni kad se vrati s pijace i pita me Å¡to je jaje dinar" (stari citat). Stalno je u sukobu sa sobom, jednom je priznao da ima neÅ¡to tolstojevskog u njemu: "OseÄam u sebi neÅ¡to od Tolstojevog kneza Bolkonskog, ali i Pjera Bezuhova". Sklon je posezanju za pravdom (i onoj "e, sad Äu sve da ve tuÄim") kad smatra da je oklevetan - tužio je "Nin" "Nedeljni telegraf" i Zorana ÄinÄiÄa.
Njegovi partijski drugovi, koji ga ne vole, kažu da je iznoÅ¡enje "pÅ¡eniÄne afere" na sud i davanje veÄe važnosti ÄinÄiÄu no Å¡to je vrh mislio da treba plod njegove narcisoidnosti i inata zbog Äega mu je, liÄno, zamerio i predsednik. Protivnici, odnosno opozicija ali i dobar deo medija, zamerili su mu okfalifikovanje istih faÅ¡istima, ali ga to nije mnogo uznemirilo. Kako tvrdi, nikad se ne predaje. "Jer, uvek postoje prava reÅ¡enja i putevi kojima se do njih može doÄi".
Z. VuliÄ
Last edited by Petar-Peky Bukarica on Wed Apr 28, 2021 7:22 am, edited 1 time in total.
-
Petar-Peky Bukarica
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
Akademik Hrvoje Pozar
Hrvoje Požar (Knin, 5. srpnja 1916. - Zagreb, 30. lipnja 1991.), inženjer, doktor tehniÄkih znanosti, sveuÄiliÅ¡ni profesor, vrhunski svjetski znanstvenik, enciklopedist i hrvatski akademik.
Hrvoje Požar rodio se u Kninu gdje je zavrÅ¡io osnovnu Å¡kolu. Gimnaziju je pohaÄao najprije u Å ibeniku, a potom i u I. realnoj gimnaziji, u Zagrebu gdje je maturirao 1934. Godine 1939. diplomirao je na ElektrotehniÄkom fakultetu u Zagrebu i postao inženjer elektrotehnike. Nakon zavrÅ¡etka studija radio je na raznim odgovornim rukovodeÄim dužnostima u elektroenergetici. Godine 1950. poÄeo je honorarno predavati na ElektrotehniÄkom fakultetu u Zagrebu, 1955. godine stekao je doktorat tehniÄkih znanosti s disertacijom VeliÄina izgradnje hidroelektrane. Godine 1961. postao je redovni profesor na ElektrotehniÄkom fakultetu u Zagrebu, a 1965. postao izvanredni Älan tadaÅ¡nje Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, te je bio je glavni urednik TehniÄke enciklopedije od 6. do 12. sveska, do svoje smrti. Do svoje smrti obavljao je dužnost glavnog tajnika Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti.
Objavio je preko 330 znanstvenih i struÄnih radova te studija, skripata i knjiga s podruÄja energetike, ukupno blizu trideset tisuÄa stranica.
U Äast Hrvoju Požaru Vlada Republike Hrvatske je Energetski institut [1] nazvala po njemu.
Godine 2003. godine objavljena je knjiga "Hrvoje Požar, velikan energetike i moderne sveuÄiliÅ¡ne nastave 1916.-1991."[2] koja osim o njegovom životu, govori i o njegovoj bogatoj karijeri te znaÄajnim radovima.
Hrvoje Požar rodio se u Kninu gdje je zavrÅ¡io osnovnu Å¡kolu. Gimnaziju je pohaÄao najprije u Å ibeniku, a potom i u I. realnoj gimnaziji, u Zagrebu gdje je maturirao 1934. Godine 1939. diplomirao je na ElektrotehniÄkom fakultetu u Zagrebu i postao inženjer elektrotehnike. Nakon zavrÅ¡etka studija radio je na raznim odgovornim rukovodeÄim dužnostima u elektroenergetici. Godine 1950. poÄeo je honorarno predavati na ElektrotehniÄkom fakultetu u Zagrebu, 1955. godine stekao je doktorat tehniÄkih znanosti s disertacijom VeliÄina izgradnje hidroelektrane. Godine 1961. postao je redovni profesor na ElektrotehniÄkom fakultetu u Zagrebu, a 1965. postao izvanredni Älan tadaÅ¡nje Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, te je bio je glavni urednik TehniÄke enciklopedije od 6. do 12. sveska, do svoje smrti. Do svoje smrti obavljao je dužnost glavnog tajnika Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti.
Objavio je preko 330 znanstvenih i struÄnih radova te studija, skripata i knjiga s podruÄja energetike, ukupno blizu trideset tisuÄa stranica.
U Äast Hrvoju Požaru Vlada Republike Hrvatske je Energetski institut [1] nazvala po njemu.
Godine 2003. godine objavljena je knjiga "Hrvoje Požar, velikan energetike i moderne sveuÄiliÅ¡ne nastave 1916.-1991."[2] koja osim o njegovom životu, govori i o njegovoj bogatoj karijeri te znaÄajnim radovima.
Last edited by Petar-Peky Bukarica on Wed Apr 28, 2021 11:49 am, edited 1 time in total.
-
Petar-Peky Bukarica
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
Mila - Djuro Jaksic
Evo ovu ljepu pjesmu Djure Jaksica poklanjam svim postovanim konobaricama i sankericama, znamim i neznanim, onima koje su nas durale sate i sate, nas dobre i lose, zanimljive i dosadne, raspolozene i namrgodjene, trezne i pijane, s parame i bez para ...
MILA
"Vina, Milo!" I orilo se,
dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila:
tuÄe ruke vino nose.
Ana toÄi, Ana služi,
al za Milom srce tuži.
Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
što imaše dobri gosti,
to kod Mile ostaviše.
Ana toÄi, Ana služi,
al za Milom srce tuži.
Iz Milinih ruku mali,
- ma se rasto bela sveta-
mesto ÄaÅ¡e od bermeta,
otrova bi progutali.
Ana toÄi, Ana sluÅ¡i,
al za Milom srce tuži.
Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije?
Nesta Mile, nesta Äeva!
Ana toÄi, Ana služi,
al za Milom srce tuži.
MILA
"Vina, Milo!" I orilo se,
dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila:
tuÄe ruke vino nose.
Ana toÄi, Ana služi,
al za Milom srce tuži.
Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
što imaše dobri gosti,
to kod Mile ostaviše.
Ana toÄi, Ana služi,
al za Milom srce tuži.
Iz Milinih ruku mali,
- ma se rasto bela sveta-
mesto ÄaÅ¡e od bermeta,
otrova bi progutali.
Ana toÄi, Ana sluÅ¡i,
al za Milom srce tuži.
Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije?
Nesta Mile, nesta Äeva!
Ana toÄi, Ana služi,
al za Milom srce tuži.
Last edited by Petar-Peky Bukarica on Wed Apr 28, 2021 7:26 am, edited 1 time in total.
-
Petar-Peky Bukarica
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
Marija Ilic Agapova
Marija IliÄ Agapova je roÄena je u selu PaÄene kod Knina 1895. godine. Bila je jedna od prvih Å¡kolovanih Srpkinja svog kraja. Obrazovanje je stekla u Ruskom institutu za devojke na Cetinju i Državnoj realci u Splitu. Doktorirala je na Pravnom fakultetu u Zagrebu 1923. godine. Doktorat koji je stekla je bio srednjevropski doktorat kakav je posedovao Ivo AndriÄ i drugi inetelektualci Å¡kolovani u Austrougarskoj, NemaÄkoj i Italiji tog doba. Advokaturom je poÄela da se bavi 1926. godine.
Napisala je veliki broj radova o pravima žena. Bila je aktivista ženskog pokreta. GraÄa koju je sakupila za Biblioteku i Muzej grada Beograda je bila osnova za Istorijski arhiv Beograda. Bila je upravnik Biblioteke grada Beograda od 1932, a nakon toga upravnik Muzeja grada Beograda od 1941. Otkaz je dobila 1945. poput mnogih javnih i kulturinih radnika koji su radili za vreme okupacije. Godine 1947. je penzionisana. Nakon penzionisanja se bavila prevoÄenjem i nastavom ruskom i italijanskog jezika.
Umrla je 1984. godine u Beogradu.
Nagrada Marija IliÄ Agapova ustanovljena je 2001. godine i dobija ime po prvoj upravnici biblioteke grada Beograda Mariji IliÄ Agapovi. Marija IliÄ Agapova je nagrada koji Biblioteka grada Beograda dodeljuje najboljem beogradskom bibliotekaru. Nagrada se dodeljuje svake godine, 11. januara na dan biblioteke grada Beograda.
Napisala je veliki broj radova o pravima žena. Bila je aktivista ženskog pokreta. GraÄa koju je sakupila za Biblioteku i Muzej grada Beograda je bila osnova za Istorijski arhiv Beograda. Bila je upravnik Biblioteke grada Beograda od 1932, a nakon toga upravnik Muzeja grada Beograda od 1941. Otkaz je dobila 1945. poput mnogih javnih i kulturinih radnika koji su radili za vreme okupacije. Godine 1947. je penzionisana. Nakon penzionisanja se bavila prevoÄenjem i nastavom ruskom i italijanskog jezika.
Umrla je 1984. godine u Beogradu.
Nagrada Marija IliÄ Agapova ustanovljena je 2001. godine i dobija ime po prvoj upravnici biblioteke grada Beograda Mariji IliÄ Agapovi. Marija IliÄ Agapova je nagrada koji Biblioteka grada Beograda dodeljuje najboljem beogradskom bibliotekaru. Nagrada se dodeljuje svake godine, 11. januara na dan biblioteke grada Beograda.
Last edited by Petar-Peky Bukarica on Wed Apr 28, 2021 7:27 am, edited 1 time in total.
-
Petar-Peky Bukarica
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
Lovre Monti
Lovro Monti (Knin, 21. travnja 1835. - Knin, 9. travnja 1898.), hrvatski politiÄar i publicist.
ZavrÅ¡io je Pravni fakultet u Padovi (1859.), a neko je vrijeme radio kao odvjetniÄki pripravnik u Splitu. Uz M. KlaiÄa, N. Nodila, M. PavlinoviÄa, K. VojnoviÄa bio je zaÄetnik Narodne stranke i Hrvatskog narodnog preporoda u Dalmaciji. Jedan je od utemeljitelja lista Il Nazionale (Narodni list), u kojem se zalagao za sjedinjenje Dalmacije s Hrvatskom i za upotrebu hrvatskog jezika u Å¡kolama i uredima. U svim svojim nastupima izražavao je protivljenje tuÄinskoj hegemoniji, centralizmu idualizmu.
Od 1862. u Kninu je odvjetnik, a 1866. postaje predsjednik opÄine. Pet je puta uzastopce biran za narodnog zastupnika u pokrajinskom saboru; na prvim izravnim izborima 1873. izabran je za narodnog zastupnika u Carevinskom vijeÄu u BeÄu (ponovno biran 1879). Nezadovoljan oportunistiÄkim smjernicama koje je usvojila Narodna stranka povukao se iz javnog života 1882. godine. To se prije svega odnosilo na raskol u Narodnoj stranci nakon kojega su Srbi istupili i osnovali Srbsku stranku. Monti se nije htio prikloniti nikome.
Bio je prvi gradonaÄelnik Knina izabran voljom naroda i Narodne stranke. 4 je puta zastupao Dalmaciju u Carevinskom vijeÄu (BeÄki parlament). Za njegova je mandata mnogo toga uÄinjeno, a naroÄito je zagovarao poljoprivredu. OporuÄno je ostavio svoje imanje, kasnije nazvano "Montova glavica", koje se sastojalo od 32 ha zemlje, 2000 stabala voÄaka, 2 ha vinograda i gospodarskih zgrada uz uvjet da se osnuje poljoprivredna Å¡kola.
Izvor : Wikipedija
ZavrÅ¡io je Pravni fakultet u Padovi (1859.), a neko je vrijeme radio kao odvjetniÄki pripravnik u Splitu. Uz M. KlaiÄa, N. Nodila, M. PavlinoviÄa, K. VojnoviÄa bio je zaÄetnik Narodne stranke i Hrvatskog narodnog preporoda u Dalmaciji. Jedan je od utemeljitelja lista Il Nazionale (Narodni list), u kojem se zalagao za sjedinjenje Dalmacije s Hrvatskom i za upotrebu hrvatskog jezika u Å¡kolama i uredima. U svim svojim nastupima izražavao je protivljenje tuÄinskoj hegemoniji, centralizmu idualizmu.
Od 1862. u Kninu je odvjetnik, a 1866. postaje predsjednik opÄine. Pet je puta uzastopce biran za narodnog zastupnika u pokrajinskom saboru; na prvim izravnim izborima 1873. izabran je za narodnog zastupnika u Carevinskom vijeÄu u BeÄu (ponovno biran 1879). Nezadovoljan oportunistiÄkim smjernicama koje je usvojila Narodna stranka povukao se iz javnog života 1882. godine. To se prije svega odnosilo na raskol u Narodnoj stranci nakon kojega su Srbi istupili i osnovali Srbsku stranku. Monti se nije htio prikloniti nikome.
Bio je prvi gradonaÄelnik Knina izabran voljom naroda i Narodne stranke. 4 je puta zastupao Dalmaciju u Carevinskom vijeÄu (BeÄki parlament). Za njegova je mandata mnogo toga uÄinjeno, a naroÄito je zagovarao poljoprivredu. OporuÄno je ostavio svoje imanje, kasnije nazvano "Montova glavica", koje se sastojalo od 32 ha zemlje, 2000 stabala voÄaka, 2 ha vinograda i gospodarskih zgrada uz uvjet da se osnuje poljoprivredna Å¡kola.
Izvor : Wikipedija
Last edited by Petar-Peky Bukarica on Wed Apr 28, 2021 7:28 am, edited 1 time in total.
-
Petar-Peky Bukarica
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
O Ili Petkovicu
Ilija Petkovic
KrÅ¡evita Dinara je Jugoslovenskom fudbalu podarila igraÄa svetskog kalibra.Ni slutili nisu Božo i Ankica da Äe jedino muÅ¡ko u porodici,nakon tri Äerke,Gordana,Branka i Božena-sin Ilija, obeležiti Äitavu fubdalsku epohu zamlje u kojoj su živeli. RoÄen odmah po okonÄanju Drugog svetskog rata kao treci u porodici PetkoviÄ u Kninu,Ilija je za glavnu razonodu imao krÅ¡evitu Dinaru,ledinu i krpenjaÄu.Äist krajinski vazduh obdario ga je zdravom logikom,upornoÅ¡Äu, tvrdoglavoÅ¡Äu i velikim talentom za sport u ekspanziji.Bura sa Jadrana,koja je dosezala i do Knina,podarila mu je brzinu i Äarobnu moÄ kontrole nad loptom koja je zasenila i ondaÅ¡nji fudbalski svet na turnirima u Äileu,Urugvaju,gde je promovisan za najbolje desno krilo sveta,i bacio u senku imena koja se i danas sa velikim poÅ¡tovanjem izgovaraju na svim kontinentima.A PetkoviÄ? Ostao je na Pele,Petko, tajfun sa Karaburme,Äovek koji je sebe ispunio i kao igraÄ, domaÄin,otac,sportski radnik,selektor.
-Ni slutio nisam da Äe krpenjaÄa,a potom i prava lopta obeležiti i režirati ceo moj život.Roditelji, pa i sam,sebe sam viÅ¡e video uz knjigu, kao pravnika. Prekretnicu je napravio stomatolog i tada jedini navijaÄ OFK Beograda u mom Kninu, NebojÅ¡a Pupovac koji me je iz FK Dinare preporuÄio na Karaburmi.Ljubav za knjigom davne 1964 godine zamenio sam omladinskim stadionom i plavo-belom bojom,a trener Milovan ÄiriÄ mi pomogao da lako i brzo prebrodim kao momÄiÄ iz provincije krizu autoriteta. Ne zaboravite,tada su na jugoslovenskoj fudbalskoj sceni bili Skoblar, SamardžiÄ, Gugleta, KrivokuÄa ,a svoje mesto tražili StepanoviÄ, LukiÄ, Zec ,Turudija ,MeÅ¡anoviÄ ,MitroviÄ , VukaÅ¡inoviÄ ,JokiÄ ...-setno se priseÄa davnih vremena Ilija PetkoviÄ.
I dok nostalgija visi u vazduhu,u sobu punu uspomena unosi kafu domaÄica i kako Pele reÄe ''glava kuÄe'' supruga Biljana.Interesantan životni spoj dame,akademskog slikara i Äoveka nemirnog duha stasalog podno Dinare.Uz Å¡irok osmeh i vidan Å¡arm,Biljana se prikljuÄuje razgovoru.
-Koliko god je Ilija bio neuhvatljiv na terenu,toliko je bio brz i za nas ondaÅ¡nje devojÄurke-iskrena je domaÄica.
A Å¡ta vas je privuklo Petku?-Fudbal svakako ne, veÄ njegov Å¡arm, neobuzdan duh. Bio je pravi izazov za mnoge devojke.Å irok osmeh i oÄi pune neke gorÅ¡taÄke lepote koju je doneo
iz Knina predstavljale su veliki izazov za mene kao umetnika opredeljenog prirodi,lepom.
Miris kafe ispunjava topli kutak porodice PetkoviÄ,a domaÄica nastavlja.
-KonaÄno je potpisao kapitulaciju 1973. godine. U punoj zrelosti, jer sa 28 godina ne može da kaže da je ''prevaren''. Harmonija traje preko Äetiri decenije -Å¡aljivim tonom pojaÅ¡njava gospoÄa Biljana.
Iz ostvarene ljubavi izrodio se i sin DuÅ¡an a da bi sreÄa bila potpuna a oÄevo srce ispunjeno, podario im je i unuka Jakova.Da li Äe tradicija koja je poÄela Petkom,pa sinom DuÅ¡anom biti nastavljena?
-DuÅ¡ana smo dobili 1974 i sam je birao svoj put. I on je poÄeo fudbalsku karijeru na Karaburmi,odigrao 12 utakmica za reprezentaciju SCG,igrao u Volfsburgu,Japanu,Spartaku iz Moskve.Sa sadaÅ¡njeg aspekta,o njega sam se ogreÅ¡io.Pred SP se povredio Mirko VuÄiniÄ i ja sam u reprezentaciju pozvao sina koji nije bio niÅ¡ta slabiji od ostalih. MeÄutim,odjednom su se hvalospevi pretvorili u poziv na linÄ.Proradio je zaviÄajni prkos koji me je viÅ¡e puta koÅ¡tao u životu i DuÅ¡ana sam ostavio u Beogradu. Morao sam da se ne obazirem i ostanem dosledan, ili podnesem ostavku na mesto selektora.Sve to je ostavilo dubok trag i na ekipu i mene tako da smo u NemaÄkoj proÅ¡li kao bosi po trnju. Zakleo sam se sebi da takvu greÅ¡ku nikada viÅ¡e neÄu ponoviti.Bogu hvala DuÅ¡anov sin,a moj ponos Jakov ima 12 godina i trenira fudbal. Naravno po dedinim i oÄevim stopama, na Karaburmi.Ako bih se ponovo naÅ¡ao u sliÄnoj situaciji ostao bih Ävrst u odluci. Zar je greh biti rod trenera ili selektora? Na zapadu je nepotizam pozitivna stvar,ali smo mi bili i ostali Balkanci -priseÄa se PetkoviÄ.
Blistavu fudbalsku karijeru niste unovÄili kao neki drugi igraÄi, koji nisu imali vaÅ¡ kvalitet?-Imao sam prilike, ali sam 1973 prvi put skupo platio svoju bandoglavost.Dobio sam poziv iz madridskog Reala i odliÄan ugovor.Prvo sam zakasnio na lekarske preglede,a potom nisam dobio dozvolu Saveza za odlazak.OtiÅ¡ao sam u francuski Troa iz koga za tri godine boravka nosim Å ampionsku titulu i mnoge lepe uspomene, ali sam bio jak igraÄ za njih.
Da li je bilo poziva za promenu dresa u Jugoslaviji?
-Bilo je to drugo Äasnije, džentlmensko vreme.IgraÄi rivala nisu vrbovani.Iz kninske Dinare su me tražili Miljan MiljaniÄ u Zvezdu,general ZeÄeviÄ u Partizan, Hajduk.DoÅ¡ao sam meÄu ''romantiÄare'' i nikada se nisam pokajao.Za OFK sam odigrao 16 sezona u intervalu 1964-1973 i 1976-1983 godina.Nastupio sam na 417 utakmica, postigao 68 golova,obezbedio mesto u reprezentaciji Jugoslavie za koju sam odigrao 43 utakmice i postigao 6 golova.Igrao sam sa naÅ¡im najboljim strelcem Slobodanom SantraÄem.Moja generacija je donela poslednji pehar Kup takmiÄenja 1965-66 godine.Bili smo jedna velika porodica koja jeste imala manje novca,ali nam niÅ¡ta nije nedostajalo.Uostalom,kao ni mom drugu iz Dinare Radomiru VuÄkoviÄu koji je stao na gol Hajduka.
U bogatoj igraÄkoj biografiji imate i nastup na Evropskom i Svetskom prvenstvu?
-PreteÄa Evropskom prvenstvu je Kup nacija na kom sam nastupio 1968. godine u Italiji.Izgubili smo u ponovljenoj utakmici protiv domaÄina u finalu.Tada smo ponovili najveÄi uspeh i u Jugoslaviju doneli srebro. Igrao sam i na Svetskom prvenstvu 1974. u NemaÄkoj, dao gol Zairu i kako se pokazalo, zavrÅ¡io sa igranjem za reprezentaciju.KopaÄke sam okaÄio o klin dve godine kasnije,u 31. godini.
Karaburma je bila poÄetna stanica i na putu sportskog radnika?
-Moglo bi se reÄi, jer sam u OFK Beogradu od 1990-93 bio direktor i trener,ali sam se i pre toga okuÅ¡ao na klupi.Bio sam 1987. godine trener u struÄnom Å¡tabu omladinske reprezentacije Jugoslavije,pred raspad stare,velike države kada smo postali prvaci sveta u Äileu.
Debi u seniorskoj reprezentaciji došao je kasnije?
-Deset godina kasnije sam bio uz selektora,svog klupskog druga i naÅ¡eg najboljeg strelca i vlasnika srebrene kopaÄke Evrope, Slobodana SantraÄa za kvalifikacije na Svetsko prvenstvo u Francuskoj.Ciklus nisam zavrÅ¡io jer sam otiÅ¡ao u Japan
Mesto prvog Äoveka reprezentacije prvi put dobijate 2000. godine?
-Bile su to kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2002 godine.U sklopu kvalifikacija smo osvojili prvo mesto na SAHA Kupu u Indiji,a onda mi je stigla više nego primamljiva ponuda iz Kine.Otišao sam u dogovoru sa FSSCG.
Iz Kine ste se vratili 2003 i ponovo uzeli kormilo u svoje ruke?
-Ciklus za kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2004. je veÄ trajao.I pored dobrih rezultata nismo se kvalifikovali jer je bodovni zaostatak bio veliki,ali su me dobre partije preporuÄile za naredni ciklus kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u NemaÄkoj 2006.
Kroz taj period ste se prošetali uz impozantan skor od deset utakmica bez poraza sa samo jednim primljenim golom?
-Rezultati jesu bili takvi,ali bih jedino to vreme ako bih mogao izbrisao iz svog pamÄenja jer sam sam sebe pogazio -sa ogorÄenjem konstatuje Ilija PetkoviÄ.
Äetiri godine kasnije reprezentacija sa AntiÄem neslavno zavrÅ¡ava Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi veÄ u prvom krugu?
-ZaÅ¡to neslavno?NaÅ¡a oÄekivanja su bila veÄa,ali je i na to uticao niz nezdravih odnosa.Ponavljam,sami smo sebi najveÄi protivnici. Iz sliÄnih razloga nismo ni ovoga leta u Brazilu.
Evropsko nismo videli od 2000. godine kada smo u Belgiji i Holandiji stigli do Äetvrtfinala?
-Pred nama su kvalifikacije za Francusku 2016.Dosta smo Å¡kola skupo platili OÄekujem da smo konaÄno izvukli pouke.U reprezentaciji vlada zdrava atmosFera.KonaÄno,dug prema naciji je veliki.
Ove godine ste se po drugi put,posle 8 godina pauze, prikljuÄili radu u kuÄi fudbala.Imenovani ste za savetnika predsednika FSS Tomislava KaradžiÄa i direktora nacionalne selekcije uz v.d. selektora Ljubinka DruloviÄa.
-Srbija ima kvalitet za uÄeÅ¡Äe na svim velikim takmiÄenjima ali se mnogo toga izgubilo i degradiralo u burnim i teÅ¡kim vremenima za nama.Krajnje je vreme da se nesuglasice zaborave u interesu Srbije.
Spekulisalo se i sa vašim povratkom na mestu selektora?
-Nemojte da podrivate odnose u reprezentaciji koji su na dobrom putu da postanu dobri.Svi znaju da moju državu volim i nemam alternative.Za nju sam uvek tu,a ako se proceni da mogu da pomognem neÄu bežati od odgovornosti.Uostalom moj stav se odavno zna - zakljuÄio je PetkoviÄ.
BOLjI OD PELEA
Ilija PetkoviÄ je kako kaže imao dva puta Äast da igra protiv Pelea, najboljeg igraÄa sveta svih vremena.Bilo je to u nacionalnom dresu na oproÅ¡taju legende od dresa Brazila,a prvi put na turniru u Äileu 1971. kada je ''crna perla'' sa Santosom pretrpala poraz od naÅ¡eg Pelea 2-0.
DINARA UVEK U SRCU
Skoro je Ilija PetkoviÄ obiÅ¡ao svoj rodni kraj,a povod je bio vek postojanja kluba u kom je prvi put potrÄao za loptom.
-U Dinari sam sa malobrojnim drugovima iz generacije proslavio sto godina postojanja.Razlili smo se po svetu.IzÄezli su iz vidokruga, ali ne i iz srca.Uvek su tu negde u krajiÄku mene i živeÄe dok i ja živim -setno je vraÄanje u detinjstvo PetkoviÄa
OSVOJIO Å VAJCARSKU KINU I JAPAN
PetkoviÄ je slavu i znanje iz Jugoslavije uspeÅ¡no prenosio i po svetu kao uÄitelj.Led je probio u Å vajcarskoj u Servetu iz Ženeve 1993-94 kada je ''razbio''dominaciju Gradshopersa i osvoio titulu prvaka.U zemlju izlazeÄeg sunca, Japan otiÅ¡ao je 1998. godine i ostavio Å¡irom otvorena vrata kolegama sa prostora Balkana.U GrÄkom Arisu je boravio 2000. godine. Samo dve godine kasnije ''duboko je zaorao''i u Kini u �enhua i SeÄuanu,a azijsko podneblje je otvorio u InÄonjangu u Južnoj Koreji 2009.Godinu dana kasnije predvodio je Katarski Al Ahli.ProÅ¡le godine se ponovo obreo u Koreji da pomogne opstanku Gjongnamu.
D. Kostic
"Vecernje Novosti"
KrÅ¡evita Dinara je Jugoslovenskom fudbalu podarila igraÄa svetskog kalibra.Ni slutili nisu Božo i Ankica da Äe jedino muÅ¡ko u porodici,nakon tri Äerke,Gordana,Branka i Božena-sin Ilija, obeležiti Äitavu fubdalsku epohu zamlje u kojoj su živeli. RoÄen odmah po okonÄanju Drugog svetskog rata kao treci u porodici PetkoviÄ u Kninu,Ilija je za glavnu razonodu imao krÅ¡evitu Dinaru,ledinu i krpenjaÄu.Äist krajinski vazduh obdario ga je zdravom logikom,upornoÅ¡Äu, tvrdoglavoÅ¡Äu i velikim talentom za sport u ekspanziji.Bura sa Jadrana,koja je dosezala i do Knina,podarila mu je brzinu i Äarobnu moÄ kontrole nad loptom koja je zasenila i ondaÅ¡nji fudbalski svet na turnirima u Äileu,Urugvaju,gde je promovisan za najbolje desno krilo sveta,i bacio u senku imena koja se i danas sa velikim poÅ¡tovanjem izgovaraju na svim kontinentima.A PetkoviÄ? Ostao je na Pele,Petko, tajfun sa Karaburme,Äovek koji je sebe ispunio i kao igraÄ, domaÄin,otac,sportski radnik,selektor.
-Ni slutio nisam da Äe krpenjaÄa,a potom i prava lopta obeležiti i režirati ceo moj život.Roditelji, pa i sam,sebe sam viÅ¡e video uz knjigu, kao pravnika. Prekretnicu je napravio stomatolog i tada jedini navijaÄ OFK Beograda u mom Kninu, NebojÅ¡a Pupovac koji me je iz FK Dinare preporuÄio na Karaburmi.Ljubav za knjigom davne 1964 godine zamenio sam omladinskim stadionom i plavo-belom bojom,a trener Milovan ÄiriÄ mi pomogao da lako i brzo prebrodim kao momÄiÄ iz provincije krizu autoriteta. Ne zaboravite,tada su na jugoslovenskoj fudbalskoj sceni bili Skoblar, SamardžiÄ, Gugleta, KrivokuÄa ,a svoje mesto tražili StepanoviÄ, LukiÄ, Zec ,Turudija ,MeÅ¡anoviÄ ,MitroviÄ , VukaÅ¡inoviÄ ,JokiÄ ...-setno se priseÄa davnih vremena Ilija PetkoviÄ.
I dok nostalgija visi u vazduhu,u sobu punu uspomena unosi kafu domaÄica i kako Pele reÄe ''glava kuÄe'' supruga Biljana.Interesantan životni spoj dame,akademskog slikara i Äoveka nemirnog duha stasalog podno Dinare.Uz Å¡irok osmeh i vidan Å¡arm,Biljana se prikljuÄuje razgovoru.
-Koliko god je Ilija bio neuhvatljiv na terenu,toliko je bio brz i za nas ondaÅ¡nje devojÄurke-iskrena je domaÄica.
A Å¡ta vas je privuklo Petku?-Fudbal svakako ne, veÄ njegov Å¡arm, neobuzdan duh. Bio je pravi izazov za mnoge devojke.Å irok osmeh i oÄi pune neke gorÅ¡taÄke lepote koju je doneo
iz Knina predstavljale su veliki izazov za mene kao umetnika opredeljenog prirodi,lepom.
Miris kafe ispunjava topli kutak porodice PetkoviÄ,a domaÄica nastavlja.
-KonaÄno je potpisao kapitulaciju 1973. godine. U punoj zrelosti, jer sa 28 godina ne može da kaže da je ''prevaren''. Harmonija traje preko Äetiri decenije -Å¡aljivim tonom pojaÅ¡njava gospoÄa Biljana.
Iz ostvarene ljubavi izrodio se i sin DuÅ¡an a da bi sreÄa bila potpuna a oÄevo srce ispunjeno, podario im je i unuka Jakova.Da li Äe tradicija koja je poÄela Petkom,pa sinom DuÅ¡anom biti nastavljena?
-DuÅ¡ana smo dobili 1974 i sam je birao svoj put. I on je poÄeo fudbalsku karijeru na Karaburmi,odigrao 12 utakmica za reprezentaciju SCG,igrao u Volfsburgu,Japanu,Spartaku iz Moskve.Sa sadaÅ¡njeg aspekta,o njega sam se ogreÅ¡io.Pred SP se povredio Mirko VuÄiniÄ i ja sam u reprezentaciju pozvao sina koji nije bio niÅ¡ta slabiji od ostalih. MeÄutim,odjednom su se hvalospevi pretvorili u poziv na linÄ.Proradio je zaviÄajni prkos koji me je viÅ¡e puta koÅ¡tao u životu i DuÅ¡ana sam ostavio u Beogradu. Morao sam da se ne obazirem i ostanem dosledan, ili podnesem ostavku na mesto selektora.Sve to je ostavilo dubok trag i na ekipu i mene tako da smo u NemaÄkoj proÅ¡li kao bosi po trnju. Zakleo sam se sebi da takvu greÅ¡ku nikada viÅ¡e neÄu ponoviti.Bogu hvala DuÅ¡anov sin,a moj ponos Jakov ima 12 godina i trenira fudbal. Naravno po dedinim i oÄevim stopama, na Karaburmi.Ako bih se ponovo naÅ¡ao u sliÄnoj situaciji ostao bih Ävrst u odluci. Zar je greh biti rod trenera ili selektora? Na zapadu je nepotizam pozitivna stvar,ali smo mi bili i ostali Balkanci -priseÄa se PetkoviÄ.
Blistavu fudbalsku karijeru niste unovÄili kao neki drugi igraÄi, koji nisu imali vaÅ¡ kvalitet?-Imao sam prilike, ali sam 1973 prvi put skupo platio svoju bandoglavost.Dobio sam poziv iz madridskog Reala i odliÄan ugovor.Prvo sam zakasnio na lekarske preglede,a potom nisam dobio dozvolu Saveza za odlazak.OtiÅ¡ao sam u francuski Troa iz koga za tri godine boravka nosim Å ampionsku titulu i mnoge lepe uspomene, ali sam bio jak igraÄ za njih.
Da li je bilo poziva za promenu dresa u Jugoslaviji?
-Bilo je to drugo Äasnije, džentlmensko vreme.IgraÄi rivala nisu vrbovani.Iz kninske Dinare su me tražili Miljan MiljaniÄ u Zvezdu,general ZeÄeviÄ u Partizan, Hajduk.DoÅ¡ao sam meÄu ''romantiÄare'' i nikada se nisam pokajao.Za OFK sam odigrao 16 sezona u intervalu 1964-1973 i 1976-1983 godina.Nastupio sam na 417 utakmica, postigao 68 golova,obezbedio mesto u reprezentaciji Jugoslavie za koju sam odigrao 43 utakmice i postigao 6 golova.Igrao sam sa naÅ¡im najboljim strelcem Slobodanom SantraÄem.Moja generacija je donela poslednji pehar Kup takmiÄenja 1965-66 godine.Bili smo jedna velika porodica koja jeste imala manje novca,ali nam niÅ¡ta nije nedostajalo.Uostalom,kao ni mom drugu iz Dinare Radomiru VuÄkoviÄu koji je stao na gol Hajduka.
U bogatoj igraÄkoj biografiji imate i nastup na Evropskom i Svetskom prvenstvu?
-PreteÄa Evropskom prvenstvu je Kup nacija na kom sam nastupio 1968. godine u Italiji.Izgubili smo u ponovljenoj utakmici protiv domaÄina u finalu.Tada smo ponovili najveÄi uspeh i u Jugoslaviju doneli srebro. Igrao sam i na Svetskom prvenstvu 1974. u NemaÄkoj, dao gol Zairu i kako se pokazalo, zavrÅ¡io sa igranjem za reprezentaciju.KopaÄke sam okaÄio o klin dve godine kasnije,u 31. godini.
Karaburma je bila poÄetna stanica i na putu sportskog radnika?
-Moglo bi se reÄi, jer sam u OFK Beogradu od 1990-93 bio direktor i trener,ali sam se i pre toga okuÅ¡ao na klupi.Bio sam 1987. godine trener u struÄnom Å¡tabu omladinske reprezentacije Jugoslavije,pred raspad stare,velike države kada smo postali prvaci sveta u Äileu.
Debi u seniorskoj reprezentaciji došao je kasnije?
-Deset godina kasnije sam bio uz selektora,svog klupskog druga i naÅ¡eg najboljeg strelca i vlasnika srebrene kopaÄke Evrope, Slobodana SantraÄa za kvalifikacije na Svetsko prvenstvo u Francuskoj.Ciklus nisam zavrÅ¡io jer sam otiÅ¡ao u Japan
Mesto prvog Äoveka reprezentacije prvi put dobijate 2000. godine?
-Bile su to kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2002 godine.U sklopu kvalifikacija smo osvojili prvo mesto na SAHA Kupu u Indiji,a onda mi je stigla više nego primamljiva ponuda iz Kine.Otišao sam u dogovoru sa FSSCG.
Iz Kine ste se vratili 2003 i ponovo uzeli kormilo u svoje ruke?
-Ciklus za kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2004. je veÄ trajao.I pored dobrih rezultata nismo se kvalifikovali jer je bodovni zaostatak bio veliki,ali su me dobre partije preporuÄile za naredni ciklus kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u NemaÄkoj 2006.
Kroz taj period ste se prošetali uz impozantan skor od deset utakmica bez poraza sa samo jednim primljenim golom?
-Rezultati jesu bili takvi,ali bih jedino to vreme ako bih mogao izbrisao iz svog pamÄenja jer sam sam sebe pogazio -sa ogorÄenjem konstatuje Ilija PetkoviÄ.
Äetiri godine kasnije reprezentacija sa AntiÄem neslavno zavrÅ¡ava Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi veÄ u prvom krugu?
-ZaÅ¡to neslavno?NaÅ¡a oÄekivanja su bila veÄa,ali je i na to uticao niz nezdravih odnosa.Ponavljam,sami smo sebi najveÄi protivnici. Iz sliÄnih razloga nismo ni ovoga leta u Brazilu.
Evropsko nismo videli od 2000. godine kada smo u Belgiji i Holandiji stigli do Äetvrtfinala?
-Pred nama su kvalifikacije za Francusku 2016.Dosta smo Å¡kola skupo platili OÄekujem da smo konaÄno izvukli pouke.U reprezentaciji vlada zdrava atmosFera.KonaÄno,dug prema naciji je veliki.
Ove godine ste se po drugi put,posle 8 godina pauze, prikljuÄili radu u kuÄi fudbala.Imenovani ste za savetnika predsednika FSS Tomislava KaradžiÄa i direktora nacionalne selekcije uz v.d. selektora Ljubinka DruloviÄa.
-Srbija ima kvalitet za uÄeÅ¡Äe na svim velikim takmiÄenjima ali se mnogo toga izgubilo i degradiralo u burnim i teÅ¡kim vremenima za nama.Krajnje je vreme da se nesuglasice zaborave u interesu Srbije.
Spekulisalo se i sa vašim povratkom na mestu selektora?
-Nemojte da podrivate odnose u reprezentaciji koji su na dobrom putu da postanu dobri.Svi znaju da moju državu volim i nemam alternative.Za nju sam uvek tu,a ako se proceni da mogu da pomognem neÄu bežati od odgovornosti.Uostalom moj stav se odavno zna - zakljuÄio je PetkoviÄ.
BOLjI OD PELEA
Ilija PetkoviÄ je kako kaže imao dva puta Äast da igra protiv Pelea, najboljeg igraÄa sveta svih vremena.Bilo je to u nacionalnom dresu na oproÅ¡taju legende od dresa Brazila,a prvi put na turniru u Äileu 1971. kada je ''crna perla'' sa Santosom pretrpala poraz od naÅ¡eg Pelea 2-0.
DINARA UVEK U SRCU
Skoro je Ilija PetkoviÄ obiÅ¡ao svoj rodni kraj,a povod je bio vek postojanja kluba u kom je prvi put potrÄao za loptom.
-U Dinari sam sa malobrojnim drugovima iz generacije proslavio sto godina postojanja.Razlili smo se po svetu.IzÄezli su iz vidokruga, ali ne i iz srca.Uvek su tu negde u krajiÄku mene i živeÄe dok i ja živim -setno je vraÄanje u detinjstvo PetkoviÄa
OSVOJIO Å VAJCARSKU KINU I JAPAN
PetkoviÄ je slavu i znanje iz Jugoslavije uspeÅ¡no prenosio i po svetu kao uÄitelj.Led je probio u Å vajcarskoj u Servetu iz Ženeve 1993-94 kada je ''razbio''dominaciju Gradshopersa i osvoio titulu prvaka.U zemlju izlazeÄeg sunca, Japan otiÅ¡ao je 1998. godine i ostavio Å¡irom otvorena vrata kolegama sa prostora Balkana.U GrÄkom Arisu je boravio 2000. godine. Samo dve godine kasnije ''duboko je zaorao''i u Kini u �enhua i SeÄuanu,a azijsko podneblje je otvorio u InÄonjangu u Južnoj Koreji 2009.Godinu dana kasnije predvodio je Katarski Al Ahli.ProÅ¡le godine se ponovo obreo u Koreji da pomogne opstanku Gjongnamu.
D. Kostic
"Vecernje Novosti"
Last edited by Petar-Peky Bukarica on Wed Apr 28, 2021 11:57 am, edited 1 time in total.
-
Petar-Peky Bukarica
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
Milan Damjanovic
Milan Damjanovic
Milan DamjanoviÄ je rodjen 15.10.1941. u GolubiÄu kraj Knina. U Partizanu je poÄeo kao pionir davne 1954. godine i proÅ¡ao sve selekcije, ukljuÄujuÄi i prv tim, u kome je igrao u generaciji Äuvenih "beba" sve do 1971. Za Partizan je odigrao 355 utakmica za prvi tim i postigao 4 gola, a za drugi tim 182 utakmice i postigao 15 golova. Za najbolju selekcij Jugoslavije odigrao je 7 utakmica i uÄestvovao 1968. u osvajanju srebrne medalje na prvenstvu Evrope u Rimu. Sa Partizanom je osvojio 4 titule Å¡ampiona. Godine 1971. odlazi u francuski klub Angers SCO, a igrao je joÅ¡ i za Le Mans i Mullhouse tokom 1976. i 1977. godine ( kao igraÄ i kao trener). Te 1977. i zavrÅ¡ava fudbalsku karijeru i dolazi 1.9.1977. u Partizan za trenera mlaÄih kategorija, gde je sa manjim prekidima (1985-86, i 1989-93) proveo sa omladincima. Smrt ga je zatekla na mestu savetnika u Omladinskoj Å¡koli FK Partizan. ÄiÄi,kako su ga zvali, bio je vrhunski tehniÄar, izvanredan taktiÄar, igrao je levog beka, a mogao je da igra bez problema i u veznom redu. DamjanoviÄ je bio bek koji je rasprÅ¡io uverenja kako bek mora da bude hitar i oÅ¡tar. On nije imao ta svojstva, ali zahvaljujuÄi igraÄkoj inteligenciji i smislu za igru, on je oduzimao loptu na elegantan naÄin, bez grubosti u duelima. Kao vaspitaÄ i trener u omladinskoj Å¡koli Partizana, dao je veliki doprinos tokom skoro 30 godina rada. Milan DamjanoviÄ je preminuo 23. maja 2006. godine u Beogradu.
(biografija sa zvaniÄnog sajta FK Partizan)
Milan DamjanoviÄ je rodjen 15.10.1941. u GolubiÄu kraj Knina. U Partizanu je poÄeo kao pionir davne 1954. godine i proÅ¡ao sve selekcije, ukljuÄujuÄi i prv tim, u kome je igrao u generaciji Äuvenih "beba" sve do 1971. Za Partizan je odigrao 355 utakmica za prvi tim i postigao 4 gola, a za drugi tim 182 utakmice i postigao 15 golova. Za najbolju selekcij Jugoslavije odigrao je 7 utakmica i uÄestvovao 1968. u osvajanju srebrne medalje na prvenstvu Evrope u Rimu. Sa Partizanom je osvojio 4 titule Å¡ampiona. Godine 1971. odlazi u francuski klub Angers SCO, a igrao je joÅ¡ i za Le Mans i Mullhouse tokom 1976. i 1977. godine ( kao igraÄ i kao trener). Te 1977. i zavrÅ¡ava fudbalsku karijeru i dolazi 1.9.1977. u Partizan za trenera mlaÄih kategorija, gde je sa manjim prekidima (1985-86, i 1989-93) proveo sa omladincima. Smrt ga je zatekla na mestu savetnika u Omladinskoj Å¡koli FK Partizan. ÄiÄi,kako su ga zvali, bio je vrhunski tehniÄar, izvanredan taktiÄar, igrao je levog beka, a mogao je da igra bez problema i u veznom redu. DamjanoviÄ je bio bek koji je rasprÅ¡io uverenja kako bek mora da bude hitar i oÅ¡tar. On nije imao ta svojstva, ali zahvaljujuÄi igraÄkoj inteligenciji i smislu za igru, on je oduzimao loptu na elegantan naÄin, bez grubosti u duelima. Kao vaspitaÄ i trener u omladinskoj Å¡koli Partizana, dao je veliki doprinos tokom skoro 30 godina rada. Milan DamjanoviÄ je preminuo 23. maja 2006. godine u Beogradu.
(biografija sa zvaniÄnog sajta FK Partizan)
Last edited by Petar-Peky Bukarica on Wed Apr 28, 2021 11:47 am, edited 1 time in total.
-
Petar-Peky Bukarica
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
O profesoru Misi Urosu
Napisao : Petar B. Popovic
PROFESOR MIÅ O
" Isti si ka pas Miše U. " obrati mi se zemljak u jednoj ovdašnjoj kafani.
Nasmijao sam se, da. Godinama nisam Äuo tu reÄenicu, pa mi bi neÅ¡to milo oko srca Å¡to je nije prekrio zaborav.
Milan, MiÅ¡o U. je bio profesor latinskog jezika i istorije u gradskoj gimnaziji sredinom proÅ¡log vijeka, jedan iz plejade Äuvenih u tom zemanu. Uz Stolu J. za koga se pouzdano znalo da maltene cijeli "Gorski vijenac" zna napamet, matematiÄarku Liju, kod koje je, ako je neko imao tri, veÄ tada bilo sigurno da Äe zavrÅ¡iti neki od tehniÄkih fakulteta i daleko dogurati, pa umjetnika PaÅ¡ka P., "Engleza" Svetu R., starog filozofa Milana V., fiziÄara Franu T..
Strogi, autoritativni i pravedni, bili su zbilja zakon! Niko im kasnije nije bio ni za prinijeti.
Iznjedrili su ti uÄeni ljudi na hiljade i hiljade inžinjera, ekonomista, pravnika, doktora, literata, umjetnika, profesora i drugih struÄnjaka, koji i sada u zrelim godinama, u doba kompjutera i drugih tehnoloÅ¡kih Äuda, zakone fizike, zadatke iz logaritamskih tablica ili deklinacije sipaju ko iz rukava (terra, terrae, terrae, terram, terra, terra)... O
stihovima da i ne govorim! (-HoÄeÅ¡ sad "ÄaÄki rastanak" da ti izrecitujem?)
MiÅ¡o je bio stasit, korpulentan, gospodskog držanja, sa uredno Å¡tucovanim brkovima i fazoniranom bradicom. Dodirivao je obod Å¡eÅ¡ira kad god bi, iduÄi po gradu uspravljen, sa "Moje poÅ¡tovanje" uljudno pozdravljao poznanike i veÄ golim okom i neko devorni nije mogao promaÅ¡iti da je rijeÄ o uglednom profesoru. Zimi je nosio Å¡ubaru od zeÄjeg krzna i, i sam veliki rusofil, izgledao je onako upeglan, da ne pretjeram, poput plemiÄa iz Å¡tiva ruskih klasika.
PoÅ¡tari su svjedoÄili da je, Å¡to iz Beograda, Å¡to iz inostranstva, stalno naruÄivao "tovare i tovare knjižurina"', koje je i sam nerijetko prtio u naramku.
Sve važnije istorijske datume, dogaÄaje i liÄnosti imao je, Å¡tono kažu, u malom prstu. Bilo je milina sluÅ¡ati ga kad bi, recimo, hodajuÄi izmeÄu Å¡kolskih klupa, zanesen nadahnuto priÄao Å¡ta je slavni Mihail IlarionoviÄ Kutuzov veÄerao uoÄi Borodinske bitke ili Å¡ta je neposredno prije odluke o presudnom protivnapadu u Staljingradskoj operaciji popio legendarni Vasilij IvanoviÄ Äujkov (svim ruskim vojskovoÄama on je pridodavao epitet "slavni" ili "legendarni"!), te kako je snajperista Vasilij Zajcev za nekih mjesec dana, u jeku najžeÅ¡Äih zavrÅ¡nih borbi, ubio viÅ¡e od 225 neprijateljskih vojnika, pride u svojevrsnom dvoboju i nekog komandanta njemaÄke
snajperske Å¡kole specijalno dovedenog u Staljingrad da njega likvidira...
- Al, cvrc Milojka, oÄeÅ¡ Å¡ipak, Rus je to!
Neko dobaci:
- Slavni!
Profesor dubokim, hrapavim, glasom tromo ponavlja:
- Slavni Vasilij Zajcev, dabome!
U razredu vlada tajac koji remeti samo bat njegovih koraka, a kad se Äuje Å¡um iz zadnje klupe slijedi naglo okretanje i isti ton:
- Nota bene, PetkoviÄu. Nota bene! Dakle, slavni Vasilij Zajcev.
Å iroko obrazovan, bio je profesor MiÅ¡o, povrh toga, strastveni lovac koji, kako neki tvrde, po vlastitom priznanju nije razlikovao paÅ¡Äe od lisice, Å¡to je, uvjeren sam hiljadu posto, neumjesna laž, i joÅ¡ strastveniji puÅ¡aÄ; cigarete nije vadio iz usta, pa mu za cijeli dan i nije trebalo Å¡uverina, buduÄi da je non-stop pripaljivao jednu o drugu i to mu je, iznimno, bilo dozvoljeno i na nastavi. Prsti lijeve ruke su mu bili žuti od duvana, a dim mu je, ko onom zmaju iz crtanih filmova, stalno kuljao iz usta i nozdrva.
VeÄ na prvom jutarnjem Äasu, kako s pola uÄionice tresne dnevnikom na katedru, pipao bi džepove pantalona i jakete, iz jednog po jednog vadio prazne kutije
razliÄitih vrsta cigareta i kad bi skontao da nema nijedne hvatao se za briktaÅ¡ i prozivao:
- Ajde mi, ko je ove sedmice redar? kupi Äetiri-pet kutija cigareta!
- Koje, druže profesore? - pitao bi prozvani, makar je znao da Äe Äuti uvijek isti odgovor.
- Koje bilo. Najjeftinije , uzvratio bi profesor Mišo i sa uzdignutim kažiprstom uz smiješak, što je odavao kutak njegove plemenite blagosti, dodavao:
- I, dok si tamo, da si amo! Al, nemoj mi ih ti naÄinjati!
Prilazio bi onda katedri, polako sjedao i gladeÄi prstima jedne ruke bradicu i brkove, a drugom poÄinjuÄi da lista stranice dnevnika, pogledavao istovremeno kroz prozor da provjeri da li njegova lovaÄka kujica Lajka, a, kako bi se kod njega drugaÄije mogla zvati? koja ga je svuda pratila, leži pred vratima gimnazije.
- Ko je danas lovac? , pitao bi potom dižuÄi guste obrve, Å¡to je znaÄilo -Ko fali na Äasu? i kitnjastim ÄiriliÄnim slovima zapisivao navedene.
Prekorijevao je Äake kad ne bi znali gradivo:
- C, c, c! O, tempora! O, mores! Ti si jedan lovac i baraba, sjedi drvo na drvo. Ne nabubaÅ¡ li drugi put, pojeÅ¡ÄeÅ¡ sapun, i to ne mirisni, nego onaj veliki, za robu!
Druge bi, opet, stavljao pred izbor:
- OÄeÅ¡ ti da ti dam jednu pedagoÅ¡ku iza uÅ¡iju, ili da ti ÄaÄa ili mater doÄu u Å¡kolu?
Takvi su posramljeni, sliježuÄi ramenima, birali prvo, znajuÄi dobro da profesor tako neÅ¡to nikad ne bi uradio.
Ali, ajde stisni, pa ne nauÄi drugi put!
One smjelije uÄenike starijih razreda, Å¡to bi se na malom odmoru usudili zapaliti cigaretu u Å¡kolskom klozetu, znao je iznenaditi upadajuÄi unutra, ispružiti dnevnik ispred trbuha kao tacnu i izgovoriti:
-Veni, vidi, vici! Ili bolje reÄeno - vadi, vadi, vadi!
Ovi bi prepadnuti, svi ko jedan, izvrtali džepove na keceljama i pomirljivo ostavljali škatule cigareta, dok bi ih on bockao:
- Oho-ho! Ma, vidi, molim te, kako vi imate bogate roditelje. Danas Äe i profesor da puÅ¡i kvalitetne cigare!
Da, kad spomenuh onu "pedagoÅ¡ku iza uÅ¡iju", prisjetih se naknadno da je jednom ipak primjenio tu mjeru, i tad su ga jedan jedini put u životu ljudi vidjeli ljutitog. Ne bih znao koje se to godine taÄno moglo desiti, slagaÄu budem li puno dumao, ali držim da je bilo u vrijeme hrvatskog maspoka. Sreo je u centru naÅ¡e varoÅ¡i, bila subota, pazarni dan, svijeta ko pljeve, Vojina JeliÄa, pisca rodom iz ZaviÄaja Å¡to živjeÅ¡e u Zagrebu, i sjetivÅ¡i se da je ovaj tih dana na nekom
zagrebaÄkom skupu savjetovao svojim sunarodnicima, Srbima iz Hrvatske, da se kanu Äirilice i Beograda, preprijeÄi mu put, i ni pet-ni Å¡est pljus!
Ovaj se nije ni opasuljio, Mišo s druge strane opet pljus!
- Ti ÄeÅ¡ nama držati lekcije kojim Äemo pismom pisati, smrade plaÄeniÄki, sram te i stid bilo!
Pronio se glas da su ti Å¡amari stigli i do suda, ali se mnogi oÄevici ogluÅ¡iÅ¡e o pozive fiÅ¡kala. NiÅ¡ta vidjeli! NiÅ¡ta Äuli! PrepriÄavanja su prirodno pridodala razliÄite detalje, meÄutim sve se na koncu zavrÅ¡ilo po onoj "pojeo vuk magarca". S tim Å¡to je meÄu narodom naÅ¡ profesor postao joÅ¡ omiljeniji i Å¡to mu je ugled joÅ¡ viÅ¡e porastao.
Slobodouman i oÅ¡trouman, pri susretima sa svojim bivÅ¡im uÄenicima, ako bi od nekog od njih Äuo da je Å¡kolovanje nastavio u Zagrebu, znao je reÄi:
- Pilipenda te niÅ¡ta nije nauÄio? A Å¡to u Zagrebu, pored onoliko prostranog Beograda?
Mogao se u slobodno vrijeme vidjeti u restoranu gradskog hotela, po prezimenu njegovog predratnog vlasnika i tada zvanog LaÄin, gdje su svraÄala provincijska gospoda, kako pijucka votku i s naoÄarima na pola nosa Äita "Politiku" a, Å¡ta bi on drugo mogao piti i Äitati? Ali je njegova omiljena kafana ipak bila "Istra". U tom omanjem lokalu na glavnoj gradskoj ulici, punom dima i isparavajuÄih maligana nad stolovima s
kariranim stoljnjacima i plehanim pepeljarama, gdje je vazda mirisalo ili na bakalar ili na tripice, Äesto je on " okorijeli vanpartijac " sa odabranim istomiÅ¡ljenicima iz profesorske zbornice, ali joÅ¡ ÄeÅ¡Äe sa takozvanim obiÄnim ljudima, sjedio i pio, "bistreÄi politiku", dok je Lajka, ležeÄi u ÄoÅ¡ku kraj bubnjarice s njuÅ¡kom na ispruženim nožicama, nemirno bludjela okicama iÅ¡ÄekujuÄi da krenu kuÄi.
O Lajci, kratkodlakoj bijeloj kujici sa žutim pjegama, za koju mi nije znano koje je bila pasmine, izuzev ako ne prihvatimo zajebantsko tumaÄenje berekina da je mjeÅ¡anac ruskog aviona i kamiona, ne samo u MiÅ¡inom druÅ¡tvu priÄane su bajke: em kako je negdje u surovim vrletima Dinare jedva izvukla živu glavu koljuÄi se s vukom, em kako je na Promini uhvatila orluÅ¡inu u niskom letu i udavila ga na licu mjesta, em kako je pametnija od Äovjeka, em ovo, em ono, i prosto mi sad kad je sve prohujalo doÄe žao Å¡to o njoj nisam upamtio viÅ¡e pojedinosti...
Bila je svjedok mnogih Mišinih dogodovština i možda je šteta što se nije ostvarilo ono "'samo što ne progovori".
Jednoj zgodi u kojoj su akteri bili MiÅ¡o i kolega mu Sveto R., kako su iÅ¡Äeprkali lokalni mudrovi, nije meÄutim prisustvovala nego je, vele, cijele noÄi ispred kuÄe lajala na nebo zasuto zvijezdama, Å¡to do tada nikad nije Äinila.
Te proljetne noÄi, ne bih ni u ovom sluÄaju znao reÄi precizno koje se to godine moglo zbiti, kad su MiÅ¡o i veÄ pomenuti profesor Sveto izaÅ¡li iz periferijske oÅ¡tarije JaÅ¡e P., na Montinoj glavici, u to doba popularnom gradskom izletiÅ¡tu i sjeciÅ¡tu balotaÅ¡a, morali su, vraÄajuÄi se preÄicom, da kod obližnje teretne željezniÄke stanice preÄu brojne kolosjeke, a to, poÅ¡to bijahu malo veseliji, i nije bilo baÅ¡ sigurno. U jednom trenutku, dok su nogu pred nogu "brojali" zmijolike Å¡ine i željezniÄke pragove, izbiÅ¡e pred malu parnu lokomotivu, zvanu manevarka i uvidjevÅ¡i da u njoj, mada je Å¡iÅ¡tajuÄi radila, nema strojovoÄe (valjda je Äovjek na tren siÅ¡ao piÅ¡ati, Å¡ta li), onako, iz Äiste zezancije, neka crni vrag zna Å¡ta ih je spopalo! I uspentraÅ¡e se unutra, nekako je pokrenuÅ¡e i vozeÄi se sto-dvjesta metara zaustaviÅ¡e na putniÄkoj stanici u samom centru grada, Å to im i bijaÅ¡e namjera.
- Ti si jedan lovac i baraba, dobacivali su, tobože, jedan drugom kad su sišli sa makinje.
Dugo se i o tome Äakulalo po varoÅ¡i, kolali su od usta do usta mjesecima razliÄiti abrovi, neki se i danas kletu da je to živa istina, drugi da je sve plod "rekla-kazala", treÄi pak da je to tek joÅ¡ jedna lovaÄka priÄa...
Nebitno, Å¡to bi kazao Äomi, idemo dalje.
Tek, desi se zbilja u tom periodu neki Äavo i gle Äuda! profesor MiÅ¡o naglo prestade iÄi u "Istru". Navodno mu je, kako je svjetina mlatila, njegov kuÄni
prijatelj i joÅ¡ jedna gradska legenda, doktor SiniÅ¡a R. strogo prikriÄio da zbog zdravlja viÅ¡e ni jedne jedine ne smije popiti. Nijanci kapi!
Toga se profesor MiÅ¡o pridržavao svih pet-Å¡est dana. Zatim, opet prodajem po koliko sam i kupio - SiniÅ¡a iznenada banu u MiÅ¡inu kuÄu u Äijem prizemlju je, usput budi reÄeno, bila Batina kafana "Tri lovca", i poslije kraÄeg Äaskanja reÄe:
- OÄeÅ¡ ti nama, baÄuÅ¡ka, nasuti po jedno piÄence, il Äu ja morati da siÄem dolje?
- Pa, esi li mi liÄno ti zabranio?
- Dobro, krenu da se "vadi" SiniÅ¡a, to sam ti zabranio ka doktor, al sad ti govorim ka Äojak!
Nepoznanica je kako je zavrÅ¡io taj susret, ostaje samo da nagaÄamo, ali bi se uskoro moglo naslutiti.
(Prije toga, neÅ¡to da pridodam. Doktor SiniÅ¡a, Äije su ljekarske sluÅ¡alice i aparat za mjerenje tlaka stigli i u one vukojebine Dalmatinske Zagore, gdje je Bog davno rekao laku noÄ, i o kome bi svakako takoÄe trebalo napisati bar ovoliko stubaca, inaÄe je, izmeÄu ostalog, upamÄen i po tome Å¡to je, zatekavÅ¡i se u nekom selu u Bukovici na slavi, pripomogao nekoj ženi u susjedstvu da se porodi, pa joj se na kraju sretnog dogaÄaja, držeÄi tek novoroÄenu bebu, obratio: "SreÄo, el ti ovo najmlaÄe?"
Elem, da se vratim glavnom junaku.
Za tih proteklih pet-Å¡est dana, profesor MiÅ¡o je izbjegavao Äak i da prolazi pored svoje omiljene krÄme. MeÄutim, eto sedmog dana, a eto, od DeÅ¡iÄa raskrsnice na dobrano poznatoj Å¡trafti u laganom hodu, i njega i njegove Lajke.
ProÄe MiÅ¡o pored "Istre" i samo se nehajno okrenu da Å¡kicne da nema ko poznat, ali je Lajka po ustaljenoj navici za tren oka veÄ Å¡mugnula unutra i maÅ¡uÄi repiÄem napravila krug oko bubnjarice u ÄoÅ¡ku, pa se vratila i zalegla ispod astala uvijek rezervisanog za njenog vlasnika. Ni profesoru MiÅ¡i, kada uoÄi da je nema za njegovim petama, ne bijade druge nego da se ogluÅ¡i o preporuku doktora SiniÅ¡e, uÄe u lokal i, na veselje osoblja, naruÄi votku i piÄe za cijelu kafanu.
Otada, pa sve, eto, do dana danaÅ¡njeg, za sve one koji ne umiju zaobiÄi kafane, ostade meÄu Äeljadima iz Starog Kraja uzreÄica: "Isti si ka pas MiÅ¡e U!"
Krajem osamdesetih, prije nego Å¡to Äe nam kaubojske sotone rasturiti Onu NaÅ¡u Veliku Državu, tada veÄ penzionisani profesor MiÅ¡o Äe se sa porodicom odseliti za Beograd, ali Äe se i za vrijeme rata Äesto vraÄati u ZaviÄaj, o kojem napisa i knjigu, tvrdeÄi da ga vuÄe huk Podinarja i da "ne može 'bez te vode i tog zraka".
PriÄali su mi neki da su mu u oÄima zaiskrile suze kad je u ljeto 95, onespokojen doÄekao onu nepreglednu izbjegliÄku rijeku NaÅ¡eg Naroda, sjetivÅ¡i se:
- Humilies laborant, ubi potentes dissident.
Par godina kasnije svijet je definitivno ostao siromaÅ¡niji: dok je vjetar, po nekom mom domiÅ¡ljavanju, garantovano pjevuÅ¡io Gaudeamus, odjezdio je profesor MiÅ¡o zauvijek ka vjeÄnim loviÅ¡tima, ispraÄen skromno i dostojanstveno s beogradske Å¡amatorije na OrlovaÄi, mada da napomenem i to nije bolovao ni od raka pluÄa, niti od ciroze jetre!
OtiÅ¡le su, neko prije, neko poslije, zamrÅ¡enim puteljcima u rajske vrtove skoro i sve one njegove mudre kolege, a s njima nestade i soj umnih i poÅ¡tovanih uÄitelja. OkonÄala je, dakako, Boga pitaj kako i gdje, i kujica Lajka i nema viÅ¡e, bar onakve kakva je nekad bila, ni NaÅ¡e VaroÅ¡i.
Ostadoše samo uspomene...
U ovom neoÄekivanom zovu ZaviÄaja, izazvanog tek uzreÄicom s poÄetka priÄe, na nadaleko Äuvenog ili bolje reÄi slavnog gimnazijskog profesora MiÅ¡u U., na njegovu umiljatu Lajku, na onu "Istru" s kariranim stoljnjacima i plehanim pepeljarama gdje je vazda mirisalo ili na bakalar ili na tripice, na sve one dane kad je život imao zaÅ¡eÄeren ukus...
Da ih, ma, jebe mi se, nek zvuÄi patetiÄno, bar dok je nas, Äuvamo u lagumima nesavrÅ¡enih sjeÄanja.
PROFESOR MIÅ O
" Isti si ka pas Miše U. " obrati mi se zemljak u jednoj ovdašnjoj kafani.
Nasmijao sam se, da. Godinama nisam Äuo tu reÄenicu, pa mi bi neÅ¡to milo oko srca Å¡to je nije prekrio zaborav.
Milan, MiÅ¡o U. je bio profesor latinskog jezika i istorije u gradskoj gimnaziji sredinom proÅ¡log vijeka, jedan iz plejade Äuvenih u tom zemanu. Uz Stolu J. za koga se pouzdano znalo da maltene cijeli "Gorski vijenac" zna napamet, matematiÄarku Liju, kod koje je, ako je neko imao tri, veÄ tada bilo sigurno da Äe zavrÅ¡iti neki od tehniÄkih fakulteta i daleko dogurati, pa umjetnika PaÅ¡ka P., "Engleza" Svetu R., starog filozofa Milana V., fiziÄara Franu T..
Strogi, autoritativni i pravedni, bili su zbilja zakon! Niko im kasnije nije bio ni za prinijeti.
Iznjedrili su ti uÄeni ljudi na hiljade i hiljade inžinjera, ekonomista, pravnika, doktora, literata, umjetnika, profesora i drugih struÄnjaka, koji i sada u zrelim godinama, u doba kompjutera i drugih tehnoloÅ¡kih Äuda, zakone fizike, zadatke iz logaritamskih tablica ili deklinacije sipaju ko iz rukava (terra, terrae, terrae, terram, terra, terra)... O
stihovima da i ne govorim! (-HoÄeÅ¡ sad "ÄaÄki rastanak" da ti izrecitujem?)
MiÅ¡o je bio stasit, korpulentan, gospodskog držanja, sa uredno Å¡tucovanim brkovima i fazoniranom bradicom. Dodirivao je obod Å¡eÅ¡ira kad god bi, iduÄi po gradu uspravljen, sa "Moje poÅ¡tovanje" uljudno pozdravljao poznanike i veÄ golim okom i neko devorni nije mogao promaÅ¡iti da je rijeÄ o uglednom profesoru. Zimi je nosio Å¡ubaru od zeÄjeg krzna i, i sam veliki rusofil, izgledao je onako upeglan, da ne pretjeram, poput plemiÄa iz Å¡tiva ruskih klasika.
PoÅ¡tari su svjedoÄili da je, Å¡to iz Beograda, Å¡to iz inostranstva, stalno naruÄivao "tovare i tovare knjižurina"', koje je i sam nerijetko prtio u naramku.
Sve važnije istorijske datume, dogaÄaje i liÄnosti imao je, Å¡tono kažu, u malom prstu. Bilo je milina sluÅ¡ati ga kad bi, recimo, hodajuÄi izmeÄu Å¡kolskih klupa, zanesen nadahnuto priÄao Å¡ta je slavni Mihail IlarionoviÄ Kutuzov veÄerao uoÄi Borodinske bitke ili Å¡ta je neposredno prije odluke o presudnom protivnapadu u Staljingradskoj operaciji popio legendarni Vasilij IvanoviÄ Äujkov (svim ruskim vojskovoÄama on je pridodavao epitet "slavni" ili "legendarni"!), te kako je snajperista Vasilij Zajcev za nekih mjesec dana, u jeku najžeÅ¡Äih zavrÅ¡nih borbi, ubio viÅ¡e od 225 neprijateljskih vojnika, pride u svojevrsnom dvoboju i nekog komandanta njemaÄke
snajperske Å¡kole specijalno dovedenog u Staljingrad da njega likvidira...
- Al, cvrc Milojka, oÄeÅ¡ Å¡ipak, Rus je to!
Neko dobaci:
- Slavni!
Profesor dubokim, hrapavim, glasom tromo ponavlja:
- Slavni Vasilij Zajcev, dabome!
U razredu vlada tajac koji remeti samo bat njegovih koraka, a kad se Äuje Å¡um iz zadnje klupe slijedi naglo okretanje i isti ton:
- Nota bene, PetkoviÄu. Nota bene! Dakle, slavni Vasilij Zajcev.
Å iroko obrazovan, bio je profesor MiÅ¡o, povrh toga, strastveni lovac koji, kako neki tvrde, po vlastitom priznanju nije razlikovao paÅ¡Äe od lisice, Å¡to je, uvjeren sam hiljadu posto, neumjesna laž, i joÅ¡ strastveniji puÅ¡aÄ; cigarete nije vadio iz usta, pa mu za cijeli dan i nije trebalo Å¡uverina, buduÄi da je non-stop pripaljivao jednu o drugu i to mu je, iznimno, bilo dozvoljeno i na nastavi. Prsti lijeve ruke su mu bili žuti od duvana, a dim mu je, ko onom zmaju iz crtanih filmova, stalno kuljao iz usta i nozdrva.
VeÄ na prvom jutarnjem Äasu, kako s pola uÄionice tresne dnevnikom na katedru, pipao bi džepove pantalona i jakete, iz jednog po jednog vadio prazne kutije
razliÄitih vrsta cigareta i kad bi skontao da nema nijedne hvatao se za briktaÅ¡ i prozivao:
- Ajde mi, ko je ove sedmice redar? kupi Äetiri-pet kutija cigareta!
- Koje, druže profesore? - pitao bi prozvani, makar je znao da Äe Äuti uvijek isti odgovor.
- Koje bilo. Najjeftinije , uzvratio bi profesor Mišo i sa uzdignutim kažiprstom uz smiješak, što je odavao kutak njegove plemenite blagosti, dodavao:
- I, dok si tamo, da si amo! Al, nemoj mi ih ti naÄinjati!
Prilazio bi onda katedri, polako sjedao i gladeÄi prstima jedne ruke bradicu i brkove, a drugom poÄinjuÄi da lista stranice dnevnika, pogledavao istovremeno kroz prozor da provjeri da li njegova lovaÄka kujica Lajka, a, kako bi se kod njega drugaÄije mogla zvati? koja ga je svuda pratila, leži pred vratima gimnazije.
- Ko je danas lovac? , pitao bi potom dižuÄi guste obrve, Å¡to je znaÄilo -Ko fali na Äasu? i kitnjastim ÄiriliÄnim slovima zapisivao navedene.
Prekorijevao je Äake kad ne bi znali gradivo:
- C, c, c! O, tempora! O, mores! Ti si jedan lovac i baraba, sjedi drvo na drvo. Ne nabubaÅ¡ li drugi put, pojeÅ¡ÄeÅ¡ sapun, i to ne mirisni, nego onaj veliki, za robu!
Druge bi, opet, stavljao pred izbor:
- OÄeÅ¡ ti da ti dam jednu pedagoÅ¡ku iza uÅ¡iju, ili da ti ÄaÄa ili mater doÄu u Å¡kolu?
Takvi su posramljeni, sliježuÄi ramenima, birali prvo, znajuÄi dobro da profesor tako neÅ¡to nikad ne bi uradio.
Ali, ajde stisni, pa ne nauÄi drugi put!
One smjelije uÄenike starijih razreda, Å¡to bi se na malom odmoru usudili zapaliti cigaretu u Å¡kolskom klozetu, znao je iznenaditi upadajuÄi unutra, ispružiti dnevnik ispred trbuha kao tacnu i izgovoriti:
-Veni, vidi, vici! Ili bolje reÄeno - vadi, vadi, vadi!
Ovi bi prepadnuti, svi ko jedan, izvrtali džepove na keceljama i pomirljivo ostavljali škatule cigareta, dok bi ih on bockao:
- Oho-ho! Ma, vidi, molim te, kako vi imate bogate roditelje. Danas Äe i profesor da puÅ¡i kvalitetne cigare!
Da, kad spomenuh onu "pedagoÅ¡ku iza uÅ¡iju", prisjetih se naknadno da je jednom ipak primjenio tu mjeru, i tad su ga jedan jedini put u životu ljudi vidjeli ljutitog. Ne bih znao koje se to godine taÄno moglo desiti, slagaÄu budem li puno dumao, ali držim da je bilo u vrijeme hrvatskog maspoka. Sreo je u centru naÅ¡e varoÅ¡i, bila subota, pazarni dan, svijeta ko pljeve, Vojina JeliÄa, pisca rodom iz ZaviÄaja Å¡to živjeÅ¡e u Zagrebu, i sjetivÅ¡i se da je ovaj tih dana na nekom
zagrebaÄkom skupu savjetovao svojim sunarodnicima, Srbima iz Hrvatske, da se kanu Äirilice i Beograda, preprijeÄi mu put, i ni pet-ni Å¡est pljus!
Ovaj se nije ni opasuljio, Mišo s druge strane opet pljus!
- Ti ÄeÅ¡ nama držati lekcije kojim Äemo pismom pisati, smrade plaÄeniÄki, sram te i stid bilo!
Pronio se glas da su ti Å¡amari stigli i do suda, ali se mnogi oÄevici ogluÅ¡iÅ¡e o pozive fiÅ¡kala. NiÅ¡ta vidjeli! NiÅ¡ta Äuli! PrepriÄavanja su prirodno pridodala razliÄite detalje, meÄutim sve se na koncu zavrÅ¡ilo po onoj "pojeo vuk magarca". S tim Å¡to je meÄu narodom naÅ¡ profesor postao joÅ¡ omiljeniji i Å¡to mu je ugled joÅ¡ viÅ¡e porastao.
Slobodouman i oÅ¡trouman, pri susretima sa svojim bivÅ¡im uÄenicima, ako bi od nekog od njih Äuo da je Å¡kolovanje nastavio u Zagrebu, znao je reÄi:
- Pilipenda te niÅ¡ta nije nauÄio? A Å¡to u Zagrebu, pored onoliko prostranog Beograda?
Mogao se u slobodno vrijeme vidjeti u restoranu gradskog hotela, po prezimenu njegovog predratnog vlasnika i tada zvanog LaÄin, gdje su svraÄala provincijska gospoda, kako pijucka votku i s naoÄarima na pola nosa Äita "Politiku" a, Å¡ta bi on drugo mogao piti i Äitati? Ali je njegova omiljena kafana ipak bila "Istra". U tom omanjem lokalu na glavnoj gradskoj ulici, punom dima i isparavajuÄih maligana nad stolovima s
kariranim stoljnjacima i plehanim pepeljarama, gdje je vazda mirisalo ili na bakalar ili na tripice, Äesto je on " okorijeli vanpartijac " sa odabranim istomiÅ¡ljenicima iz profesorske zbornice, ali joÅ¡ ÄeÅ¡Äe sa takozvanim obiÄnim ljudima, sjedio i pio, "bistreÄi politiku", dok je Lajka, ležeÄi u ÄoÅ¡ku kraj bubnjarice s njuÅ¡kom na ispruženim nožicama, nemirno bludjela okicama iÅ¡ÄekujuÄi da krenu kuÄi.
O Lajci, kratkodlakoj bijeloj kujici sa žutim pjegama, za koju mi nije znano koje je bila pasmine, izuzev ako ne prihvatimo zajebantsko tumaÄenje berekina da je mjeÅ¡anac ruskog aviona i kamiona, ne samo u MiÅ¡inom druÅ¡tvu priÄane su bajke: em kako je negdje u surovim vrletima Dinare jedva izvukla živu glavu koljuÄi se s vukom, em kako je na Promini uhvatila orluÅ¡inu u niskom letu i udavila ga na licu mjesta, em kako je pametnija od Äovjeka, em ovo, em ono, i prosto mi sad kad je sve prohujalo doÄe žao Å¡to o njoj nisam upamtio viÅ¡e pojedinosti...
Bila je svjedok mnogih Mišinih dogodovština i možda je šteta što se nije ostvarilo ono "'samo što ne progovori".
Jednoj zgodi u kojoj su akteri bili MiÅ¡o i kolega mu Sveto R., kako su iÅ¡Äeprkali lokalni mudrovi, nije meÄutim prisustvovala nego je, vele, cijele noÄi ispred kuÄe lajala na nebo zasuto zvijezdama, Å¡to do tada nikad nije Äinila.
Te proljetne noÄi, ne bih ni u ovom sluÄaju znao reÄi precizno koje se to godine moglo zbiti, kad su MiÅ¡o i veÄ pomenuti profesor Sveto izaÅ¡li iz periferijske oÅ¡tarije JaÅ¡e P., na Montinoj glavici, u to doba popularnom gradskom izletiÅ¡tu i sjeciÅ¡tu balotaÅ¡a, morali su, vraÄajuÄi se preÄicom, da kod obližnje teretne željezniÄke stanice preÄu brojne kolosjeke, a to, poÅ¡to bijahu malo veseliji, i nije bilo baÅ¡ sigurno. U jednom trenutku, dok su nogu pred nogu "brojali" zmijolike Å¡ine i željezniÄke pragove, izbiÅ¡e pred malu parnu lokomotivu, zvanu manevarka i uvidjevÅ¡i da u njoj, mada je Å¡iÅ¡tajuÄi radila, nema strojovoÄe (valjda je Äovjek na tren siÅ¡ao piÅ¡ati, Å¡ta li), onako, iz Äiste zezancije, neka crni vrag zna Å¡ta ih je spopalo! I uspentraÅ¡e se unutra, nekako je pokrenuÅ¡e i vozeÄi se sto-dvjesta metara zaustaviÅ¡e na putniÄkoj stanici u samom centru grada, Å to im i bijaÅ¡e namjera.
- Ti si jedan lovac i baraba, dobacivali su, tobože, jedan drugom kad su sišli sa makinje.
Dugo se i o tome Äakulalo po varoÅ¡i, kolali su od usta do usta mjesecima razliÄiti abrovi, neki se i danas kletu da je to živa istina, drugi da je sve plod "rekla-kazala", treÄi pak da je to tek joÅ¡ jedna lovaÄka priÄa...
Nebitno, Å¡to bi kazao Äomi, idemo dalje.
Tek, desi se zbilja u tom periodu neki Äavo i gle Äuda! profesor MiÅ¡o naglo prestade iÄi u "Istru". Navodno mu je, kako je svjetina mlatila, njegov kuÄni
prijatelj i joÅ¡ jedna gradska legenda, doktor SiniÅ¡a R. strogo prikriÄio da zbog zdravlja viÅ¡e ni jedne jedine ne smije popiti. Nijanci kapi!
Toga se profesor MiÅ¡o pridržavao svih pet-Å¡est dana. Zatim, opet prodajem po koliko sam i kupio - SiniÅ¡a iznenada banu u MiÅ¡inu kuÄu u Äijem prizemlju je, usput budi reÄeno, bila Batina kafana "Tri lovca", i poslije kraÄeg Äaskanja reÄe:
- OÄeÅ¡ ti nama, baÄuÅ¡ka, nasuti po jedno piÄence, il Äu ja morati da siÄem dolje?
- Pa, esi li mi liÄno ti zabranio?
- Dobro, krenu da se "vadi" SiniÅ¡a, to sam ti zabranio ka doktor, al sad ti govorim ka Äojak!
Nepoznanica je kako je zavrÅ¡io taj susret, ostaje samo da nagaÄamo, ali bi se uskoro moglo naslutiti.
(Prije toga, neÅ¡to da pridodam. Doktor SiniÅ¡a, Äije su ljekarske sluÅ¡alice i aparat za mjerenje tlaka stigli i u one vukojebine Dalmatinske Zagore, gdje je Bog davno rekao laku noÄ, i o kome bi svakako takoÄe trebalo napisati bar ovoliko stubaca, inaÄe je, izmeÄu ostalog, upamÄen i po tome Å¡to je, zatekavÅ¡i se u nekom selu u Bukovici na slavi, pripomogao nekoj ženi u susjedstvu da se porodi, pa joj se na kraju sretnog dogaÄaja, držeÄi tek novoroÄenu bebu, obratio: "SreÄo, el ti ovo najmlaÄe?"
Elem, da se vratim glavnom junaku.
Za tih proteklih pet-Å¡est dana, profesor MiÅ¡o je izbjegavao Äak i da prolazi pored svoje omiljene krÄme. MeÄutim, eto sedmog dana, a eto, od DeÅ¡iÄa raskrsnice na dobrano poznatoj Å¡trafti u laganom hodu, i njega i njegove Lajke.
ProÄe MiÅ¡o pored "Istre" i samo se nehajno okrenu da Å¡kicne da nema ko poznat, ali je Lajka po ustaljenoj navici za tren oka veÄ Å¡mugnula unutra i maÅ¡uÄi repiÄem napravila krug oko bubnjarice u ÄoÅ¡ku, pa se vratila i zalegla ispod astala uvijek rezervisanog za njenog vlasnika. Ni profesoru MiÅ¡i, kada uoÄi da je nema za njegovim petama, ne bijade druge nego da se ogluÅ¡i o preporuku doktora SiniÅ¡e, uÄe u lokal i, na veselje osoblja, naruÄi votku i piÄe za cijelu kafanu.
Otada, pa sve, eto, do dana danaÅ¡njeg, za sve one koji ne umiju zaobiÄi kafane, ostade meÄu Äeljadima iz Starog Kraja uzreÄica: "Isti si ka pas MiÅ¡e U!"
Krajem osamdesetih, prije nego Å¡to Äe nam kaubojske sotone rasturiti Onu NaÅ¡u Veliku Državu, tada veÄ penzionisani profesor MiÅ¡o Äe se sa porodicom odseliti za Beograd, ali Äe se i za vrijeme rata Äesto vraÄati u ZaviÄaj, o kojem napisa i knjigu, tvrdeÄi da ga vuÄe huk Podinarja i da "ne može 'bez te vode i tog zraka".
PriÄali su mi neki da su mu u oÄima zaiskrile suze kad je u ljeto 95, onespokojen doÄekao onu nepreglednu izbjegliÄku rijeku NaÅ¡eg Naroda, sjetivÅ¡i se:
- Humilies laborant, ubi potentes dissident.
Par godina kasnije svijet je definitivno ostao siromaÅ¡niji: dok je vjetar, po nekom mom domiÅ¡ljavanju, garantovano pjevuÅ¡io Gaudeamus, odjezdio je profesor MiÅ¡o zauvijek ka vjeÄnim loviÅ¡tima, ispraÄen skromno i dostojanstveno s beogradske Å¡amatorije na OrlovaÄi, mada da napomenem i to nije bolovao ni od raka pluÄa, niti od ciroze jetre!
OtiÅ¡le su, neko prije, neko poslije, zamrÅ¡enim puteljcima u rajske vrtove skoro i sve one njegove mudre kolege, a s njima nestade i soj umnih i poÅ¡tovanih uÄitelja. OkonÄala je, dakako, Boga pitaj kako i gdje, i kujica Lajka i nema viÅ¡e, bar onakve kakva je nekad bila, ni NaÅ¡e VaroÅ¡i.
Ostadoše samo uspomene...
U ovom neoÄekivanom zovu ZaviÄaja, izazvanog tek uzreÄicom s poÄetka priÄe, na nadaleko Äuvenog ili bolje reÄi slavnog gimnazijskog profesora MiÅ¡u U., na njegovu umiljatu Lajku, na onu "Istru" s kariranim stoljnjacima i plehanim pepeljarama gdje je vazda mirisalo ili na bakalar ili na tripice, na sve one dane kad je život imao zaÅ¡eÄeren ukus...
Da ih, ma, jebe mi se, nek zvuÄi patetiÄno, bar dok je nas, Äuvamo u lagumima nesavrÅ¡enih sjeÄanja.
Last edited by Petar-Peky Bukarica on Wed Apr 28, 2021 11:40 am, edited 2 times in total.
-
Stevan-Stiv Biserko
- Posts: 96
- Joined: Mon Apr 11, 2011 11:47 am
Ardalic Ljubica(XIX Vjek),sakupljac narodnih umotvorina.Prijeklom iz
Dalmacije,60-ih godina XIX vjeka bila saradnik Srpsko-dalmatinskog
maagazina u kojem je objavljivala tekstove i narodne obicaje u Bukovici i
radila intenzivno na sakupljanju narodnih pijesama i prica iz ovoga kraja.
Kao jedan od rijetkih saradnika Srpsko-dalmatinskog magazina iz
Dalmacije dala je znacajan doprinos razvoju etnografije iknizevnosti na
tlu Dalmatinske Zagore.Umrla je u Bukovici
Srpska enciklopedija knjiga 2..
Dalmacije,60-ih godina XIX vjeka bila saradnik Srpsko-dalmatinskog
maagazina u kojem je objavljivala tekstove i narodne obicaje u Bukovici i
radila intenzivno na sakupljanju narodnih pijesama i prica iz ovoga kraja.
Kao jedan od rijetkih saradnika Srpsko-dalmatinskog magazina iz
Dalmacije dala je znacajan doprinos razvoju etnografije iknizevnosti na
tlu Dalmatinske Zagore.Umrla je u Bukovici
Srpska enciklopedija knjiga 2..
-
Petar-Peky Bukarica
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
Par rijeci o Zeju
Napisao: Stiv
Zej!
Äudnog li naziva za film Äuvenog grÄkog režisera Kosta Gavrasa,samo od jednog slova-Z,
a to donese kao svoj nadimak najvijerniji posijetilac Beograd-festa,Željko VujatoviÄ,
a i kome bi drugo i pristajao nego osobi:prijatna glasa,širokog osmijeha,topla pogleda i plemenita srca-našem Željku.
Sinu blagorodnih roditelja,kao dugo Äekani prvenac sa velikom pažnjom odnjegovan i vaspitavan,
rano stekavši obrazovanje u svom domu i divnu duhovnost izgradjenog akademskog obrazovanja kao njegove najviše
vrijednosti koje je formalno potvrdio na ekonomskom fakultetu.
Danas,iznenada,neiscijeljen od teške bolesti,pokošen je njegov život i za
njegove godine isuviše rano,pa je u takvu vijest i teško povijerovati.
U svom kratkom životu spojio je dvije Äasne uloge,koje krase njegove
vrijednosti.Primijeran suprug i uzoran otac i sad to svoje životno dijelo
ostavlja zasobom,svojoj brižnoj supruzi Zlati i dvojici sinova,koji Äe živjeti
ranjeni u duÅ¡i,vidjeti te svuda,a nigdje te nenaÄi,pa u tiÅ¡ini svog vijeÄitog
mira kad osijeti da nekoga duÅ¡a i srce boli,Äujes jecaj,ili te suze pokvase,znaj Željko da su to oni,
jer si im svojom blagoÅ¡Äu,njeznoÅ¡Äu ,plemenitoscu,dobrotom i velikim srcem,ispunio srca,
pa i naÅ¡a sa kim si se družio,te ÄeÅ¡ kao takav ostati i u naÅ¡im sijeÄanjima.
Zarobljeni dani naÅ¡eg zajedniÅ¡tva joÅ¡ u meni žive i nikad neÄe
umrijeti u ovom ružnom snu,a oni tragovi naših napora koji putuju
još za nama,postavši kao neka suština naših života i bez obzira
šta nas je rat razdvoio,ta najdestruktivnija društvena pojava taj
ukleti pratilac ljudskog nesavršenstva,žuljeviti tragovi kao uspomena onih dana.
Kao da te sad gledam i slušam ono,kad mi veliš pod onom užarenom ceradom šlepera i svojim sirokim osmijhom
citiraÅ¡ starogrÄkog pijesnika Hesioda "Prije uspijeha bogovi odluÄiÅ¡e da se Äovijek uznoji".
E,pa,zbogom Zej,stari druže moj.Sad zbogom zauvijek.
Zej!
Äudnog li naziva za film Äuvenog grÄkog režisera Kosta Gavrasa,samo od jednog slova-Z,
a to donese kao svoj nadimak najvijerniji posijetilac Beograd-festa,Željko VujatoviÄ,
a i kome bi drugo i pristajao nego osobi:prijatna glasa,širokog osmijeha,topla pogleda i plemenita srca-našem Željku.
Sinu blagorodnih roditelja,kao dugo Äekani prvenac sa velikom pažnjom odnjegovan i vaspitavan,
rano stekavši obrazovanje u svom domu i divnu duhovnost izgradjenog akademskog obrazovanja kao njegove najviše
vrijednosti koje je formalno potvrdio na ekonomskom fakultetu.
Danas,iznenada,neiscijeljen od teške bolesti,pokošen je njegov život i za
njegove godine isuviše rano,pa je u takvu vijest i teško povijerovati.
U svom kratkom životu spojio je dvije Äasne uloge,koje krase njegove
vrijednosti.Primijeran suprug i uzoran otac i sad to svoje životno dijelo
ostavlja zasobom,svojoj brižnoj supruzi Zlati i dvojici sinova,koji Äe živjeti
ranjeni u duÅ¡i,vidjeti te svuda,a nigdje te nenaÄi,pa u tiÅ¡ini svog vijeÄitog
mira kad osijeti da nekoga duÅ¡a i srce boli,Äujes jecaj,ili te suze pokvase,znaj Željko da su to oni,
jer si im svojom blagoÅ¡Äu,njeznoÅ¡Äu ,plemenitoscu,dobrotom i velikim srcem,ispunio srca,
pa i naÅ¡a sa kim si se družio,te ÄeÅ¡ kao takav ostati i u naÅ¡im sijeÄanjima.
Zarobljeni dani naÅ¡eg zajedniÅ¡tva joÅ¡ u meni žive i nikad neÄe
umrijeti u ovom ružnom snu,a oni tragovi naših napora koji putuju
još za nama,postavši kao neka suština naših života i bez obzira
šta nas je rat razdvoio,ta najdestruktivnija društvena pojava taj
ukleti pratilac ljudskog nesavršenstva,žuljeviti tragovi kao uspomena onih dana.
Kao da te sad gledam i slušam ono,kad mi veliš pod onom užarenom ceradom šlepera i svojim sirokim osmijhom
citiraÅ¡ starogrÄkog pijesnika Hesioda "Prije uspijeha bogovi odluÄiÅ¡e da se Äovijek uznoji".
E,pa,zbogom Zej,stari druže moj.Sad zbogom zauvijek.
Last edited by Petar-Peky Bukarica on Wed Apr 28, 2021 7:36 am, edited 1 time in total.
-
Stevan-Stiv Biserko
- Posts: 96
- Joined: Mon Apr 11, 2011 11:47 am
Ardalic Vladimir(1857-l920),etnolog i pripovijedac.Rodjen u Djevrskam
Dalmacija u pravoslavnoj svestenickoj porodici,bio je sluzbenik financijske
kontrole i predsjedik seotskog vijeca u rodnom mijestu,rukovoddilac
arheoloskim iskopinama u okolini Bribira i radio na prikupljanju i opisivanju
narodnog zivota u Bukovici.Kao saradnik zagrebackog Zbornika za narodni
zivot i obicaje Juznih Slovena,objavo je velik broj priloga o narodnom
zivotu Bukovice,pripovijetke,pijesme,poslovicem,vjerovanja,crte iz narodnog
privatnog prava,dajuci znacajan doprinos etnoloskim,dijalektoloskim i
folklornim istrazivanjima Dalmacije.Pisao je i oijesme,crtice i reportaze
s motivima iz narodnog zivota.Umro je u Djevrskama.
Dalmacija u pravoslavnoj svestenickoj porodici,bio je sluzbenik financijske
kontrole i predsjedik seotskog vijeca u rodnom mijestu,rukovoddilac
arheoloskim iskopinama u okolini Bribira i radio na prikupljanju i opisivanju
narodnog zivota u Bukovici.Kao saradnik zagrebackog Zbornika za narodni
zivot i obicaje Juznih Slovena,objavo je velik broj priloga o narodnom
zivotu Bukovice,pripovijetke,pijesme,poslovicem,vjerovanja,crte iz narodnog
privatnog prava,dajuci znacajan doprinos etnoloskim,dijalektoloskim i
folklornim istrazivanjima Dalmacije.Pisao je i oijesme,crtice i reportaze
s motivima iz narodnog zivota.Umro je u Djevrskama.
-
Petar-Peky Bukarica
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
Dr Zdravko Raseta
Dr Zdravko RaÅ¡eta Äe meni i svima mojima ostati u trajnom sjeÄanju kao dobar i
korektan Äovjek,kao Äovjek koji je bio sa nama u svim situacijama kroz
koje je prolazila moja uža i šira familija.
OsjeÄao se Knjinjaninom bez
obzira što je živio u Beogradu zadnjih 50 godina.
Bio je doktor nauka za spojne elemente prvi u naÅ¡oj bivÅ¡oj zemlji,uÄestvovao
je u izradi standarda vijaka,napravio kataloge TVIK-a koji su bili u to vrjeme
vrlo traženi od strane TVIK-ovih klijenata kako domaÄih tako i stranih,uÄestvovao je u izradi svih almanaha i knjiga koje je Å¡tampao TVIK.
Bio je cjenjen u cijelom naÅ¡em Udruženju proizvoÄaÄa vijaka i preraÄivaÄa
žice Äiji je bio direktor dugi niz godina.
Dusan Sekulic
korektan Äovjek,kao Äovjek koji je bio sa nama u svim situacijama kroz
koje je prolazila moja uža i šira familija.
OsjeÄao se Knjinjaninom bez
obzira što je živio u Beogradu zadnjih 50 godina.
Bio je doktor nauka za spojne elemente prvi u naÅ¡oj bivÅ¡oj zemlji,uÄestvovao
je u izradi standarda vijaka,napravio kataloge TVIK-a koji su bili u to vrjeme
vrlo traženi od strane TVIK-ovih klijenata kako domaÄih tako i stranih,uÄestvovao je u izradi svih almanaha i knjiga koje je Å¡tampao TVIK.
Bio je cjenjen u cijelom naÅ¡em Udruženju proizvoÄaÄa vijaka i preraÄivaÄa
žice Äiji je bio direktor dugi niz godina.
Dusan Sekulic
Last edited by Petar-Peky Bukarica on Wed Apr 28, 2021 7:38 am, edited 1 time in total.