Galerija Knina

Uzmite sve staaaare Alan Fordove i pročitajte ih ponovo!

A potom svakako more se prijeæi i na "Asterix"!
Ako toga ne bude bilo dosta za popravljanje raspoloženja i prestanak ljutnje, triba onda prevrnut po šufitu, u tajnim pregradcima pod skalama, ili po mraènim kutovima podruma, ne bi li se pronaša koji broj "Kekeca". Tamo se najbolje vidi kako je išlo sa uveseljavanjem jednog djetinjstva i kako to biva danas ...

A kad se vec prica o lijpoj poeziji, evo nesto od Mike Antica



Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.


Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

" Kad prestanemo da se igramo,kad pod uticajem godina zamre u namapotreba za igrom i vera u istinitost i "stvarnost" igre ("Stari pas za igru ne mari", kaže poslovica), tada svaki od nas zalazi u gustu, teško prohodnu šumu iz koje treba naæi i izboriti sebi izlaz na èistinu, svetlost i slobodan put. Ceo život nam ponekad proðe u tome. Na tom bespuæu, koje je u stvari naš "ozbiljni" i svesni život, nama je utoliko lakše u koliko je u nama još ostalo smisla za igru i sposobnosti da joj se, s vremena na vreme, predamo potpuno, i da iz nje izaðemo osveženi i okrepljeniza dalje traženje."


Ivo Andriæ, Znakovi pored puta, Rad, Beograd, 1980

Emir Kusturica: Smrt je neprovjerena glasina

Genijalno!

SaleV wrote:Emir Kusturica: Smrt je neprovjerena glasina

Genijalno!

Vjerujem, odlomke sam èitala, samo treba je dobiti, nema je još u prevodu. Jel ko kupovao knjige preko spletne strane 4you4?

Ovde u Beogradu ima je na svakoj trafici, dva izdanja su rasprodana, sad je na redu trece...
Nikad nisam bio poseban obozavaoc Kustinih filmova, ali to sto je uradio na Mokroj Gori (Drvengrad), u muzickom smislu sa Zabranjenim Pushenjem, sa ovom knjigom i neki buduci projekti (ekranizacija Na Drini Cuprije i Kamengrad) govore o coveku vanserijskih kvaliteta kojeg sa razlogom postuju svugde u svetu!

Dobro jutro Sale V !

otkrio sam Ameriku

Napisala: MuMi



Kada ste vec kod Senke vetrova ima i sledeca knjiga Igra andjela od istog autora,mada ima i od Ljiljane Habjanovic Djurovic sa istim nazivom i mogu da vam i tu preporucim,posto je takodjer dobra.
Meni jako simpaticna knjiga je Dolazim po
tebe i vodim te sa sobom,Nikolo Amaniti,mislim da je i film snimljen.
Veliki sam citac tako da sam uglavnom procitala knjige koje pominjete,no svejedno hvala vam na preporukama.
Sneg pada na kedrove,izvrstan roman i to prvenac jednog novinara,zaboravila sam kojeg,ali je snimljen i film.
Ima jos mnogo,mnogo mnogo dobrih knjiga.Sledeci put cu da vam kazem koji tri knjige sam procitala bez predaha,jednu za drugom,od istog pisca.

“Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreæu život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivosrt i dobrota održavaju i èine moguæim i podnošljivim.

. . .

Oni koji zaista vole svoj rodni grad, koji su mu verni, i imaju srèanosti i strpljenja da ostanu na jednom mestu na svom mestu, i onda kad sve goni èoveka da traži drugo, lakše – samo oni, valjda, imaju ovakve divne i sveèane trenutke kao velike nagrade za svoju istrajnost i odanost; u tim trenucima se njihov, èesto jednolièni i teški život odjednom preobražava i biva raskošan, bogat i zanosno lep.

. . .

U toj muci što se zove žene i želja za ženom ima stvari koje su predmet šala i razgovora, ovako javno, pred svima, zatim ima drugih o kojima može samo da se šapuæe sa dobrim drugovima, u èetiri oka, ali ima i takvih o kojima se nikad ne govori ni sa najbližima, koje se i ne mogu nazvati imenom, nego se o njima ponekad samo mašta, kao o neèem dalekom i bolno nedostižnom.

. . .

. . .Èovek bi bio beskrajno nesreæan kada bi morao sebi da priyna da sva lepota sveta postoji samo u sokovima naše mladosti.”



Ivo Andriæ, Znakovi pored puta, IRO Rad, Beograd, 1980.

Nedavno sam procitala "Zapis duse" (Ljiljana Habjanovic Djurovic).
- "Zapis duse" je roman o posljednjoj srpskoj despotici i svetiteljki. O vlastelinki koju je narod nazvao majkom. Roman o putu duse po ishodu iz tijela. O zivotu poslije smrti. -

I po sedamdeset i treci put citam "Dervis i smrt" (Mesa Selimovic).

"Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi historije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!"


"Dervis i smrt" - Mesa Selimovic

Prvi dio autobiografske knjige sjajnog glumca Bekima Fehmiua sam procitala u jednom dahu.Nedavno je objavljena i druga knjiga,naslov isti Blistavo i strasno,ali je jos nisam nabavila,samo sam procitala neke odlomke u feljtonu.Pisano iz duse,pametno,iskreno inadasve dirljivo stivo jednog od najvecih i najuspjesnijih glumaca bivse SFRJ,koji se nazalost prerano povukao. Preporucujem svima koji vole dobro stivo.

Elegièna pjesma mladog pjesnika i mladosti uopæe, okrunjena kišnim kapima, strastima drhtaja i uspomena. Skoro pjesma prigodna u jesenje dane. No, ipak...

Sad je proljeæe. A proljeæe je doba raðanja novog života. To je doba mladih i vrijeme zaljubljenih. Ova pjesma Miloša Crnjanskog u sebi sjedinjuje i zanos mladosti i osjeæaj ljubavi. Ona je namjenjena za èitanjr prije svega poštivaocima poezije, ali ujedno, ona bi mogla poslužiti i kao odocnio nekrolog jednoj našoj sugraðanki koja nas je prerano napustila preselivši se u carstvo nebesko.




MIZERA


Kao oko mrtvaca jrdnog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noæ na tebe svile prosipa?
Jesi li se digla medju gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noæu ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
U kolima ko u mrtvaèkom sanduku,
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige , ni pozorišta,
ko uèeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na èijoj strani si?

O, da li se seæaš kako smo išli,
sve ulice noæu obišli,
po kiši?
Seæaš li se noæne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu èujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?


Beè, Urevoluciji 1918.
Za studentesu Idu Lotringer