Prostor je definitivno fizikalno-matematička jedinica(ne pojam):STANITE je pojam na kojeg imamo kao bioloka zajednica pravo(kao geo-vremenska definicija)PALE wrote:'Nako, čitam po forumu svata, ima tu nostalgije, elegije, neki su se raspitoljili i samo trpaju stilske figure. Često se pominje kako nas je "ratni vihor isčupao sa vjekovnih ognjita". Ajde sad, bilo je ratnih vihora, bilo je čupanja sa ognjita ali u mome drutvu niko nije imao ognjite u kući. Znam kako su izgledala ognjita, viđao sam ih ponekad kroz odkrinuta vrata starih seoskih kuća. Ofucao se izraz - ognjite, ne zbog njega samoga nego zbog mjesta odakle smo isčupani. U ovo moderno vrijeme valjalo bi ga apgrejdovati. A i brate, uvredljivo mi je nekako, kao, mi smo sjedili po nekim čađavim udericama , loili vatru i tu neto kuvali a onda je dunulo. Moda bi bilo prikladnije "iz vjekovnih konoba" ?
I ono, "sa kućnih pragova" je malo zastarilo. Definitivno sam za -"Sa vjekovnih prostora ".
PRICAM TI PRICU !
Moderator: Gazda
Re: Ma, ne bi' ja ..
Tako je Čoki, nije mi palo na pamet ali opet smo stanovali na nekim fizičkim prostorima. Dakle, dopuna definicije, : " Stanite je "prostor" na kojeg imamo kao bioloka zajednica pravo". Nije pojam. Ne mogu ja stanovati na nekom pojmu. Moda i nismo stanovali, mogli smo samo "biti" na istima. I sam zna da smo često i "blejali" po njima. Osjećam moralno i ljudsko pravo da na svom prostoru radim ta god hoću, mogu "kutriti, čučati, ćuliti, zijevati, dok god ne ugroavam druge. Jedino mi se ne dopada "visiti" jer ima dvosmisleno značenje. Ne bih volio visiti nigdje osim po kafićima.
Usvajam Čokijevu repliku i sada sam za - "Sa vjekovnih stanita ".
Dozvoljena je korekcija.
Usvajam Čokijevu repliku i sada sam za - "Sa vjekovnih stanita ".
Dozvoljena je korekcija.
Pale pa pie ti da je to geo(prostor)vremenska(eto tu stavi vjekove)definicija-POJMA!Jedino i prvo to su ljudi na njima radili jest da su se razmnoavali a tu idu sve pod- radnje koje si spomenuo pa i "blejanje"!PALE wrote:Tako je Čoki, nije mi palo na pamet ali opet smo stanovali na nekim fizičkim prostorima. Dakle, dopuna definicije, : " Stanite je "prostor" na kojeg imamo kao bioloka zajednica pravo". Nije pojam. Ne mogu ja stanovati na nekom pojmu. Moda i nismo stanovali, mogli smo samo "biti" na istima. I sam zna da smo često i "blejali" po njima. Osjećam moralno i ljudsko pravo da na svom prostoru radim ta god hoću, mogu "kutriti, čučati, ćuliti, zijevati, dok god ne ugroavam druge. Jedino mi se ne dopada "visiti" jer ima dvosmisleno značenje. Ne bih volio visiti nigdje osim po kafićima.
Usvajam Čokijevu repliku i sada sam za - "Sa vjekovnih stanita ".
Dozvoljena je korekcija.
-
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
Nazalost izbrisan tekst
Pale,ovi tvoji junaci iz price (Zoran,Mica,Bane i Miloje) koja mi se dopada i koja oslikava jedanu mudrost kod nasih naroda,dakle oni su junaci jedne price,ali mislim da nije mjesto na Galeriji da se pise o politicarima jer im nije mjesto ovdje.
Nadam se da mi necete zamjeriti sto sam izbrisao ovu zanimljivu pricu.
Nadam se da mi necete zamjeriti sto sam izbrisao ovu zanimljivu pricu.
-
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
"Bice nesto od ovih izbora"
Evo Paline price samo bez imena politicara u njoj.Nadam se da nece krenuti price o izborima.Hvala.
Napisao Pale:
Prica je istinita, nisam siguran koliko cu je uspjeti docarati ali cu se potruditi.
Ne pamtim koje je godine bilo, spremali su se izbori . Na televiziji, radiju - ludilo, ovi su lopovi, oni komunjare, svi obecavaju demokratiju, kako koje slua od njih nema boljih. Svi drugi vode zemlju u provaliju. Zahuktalo se dobro, ljudi se podjelili na ove i one. Bitka za glasove se bije na svakom pragu. Po gradu izlijepljeni plakati sa obecanjima.
Dvojica mojih drugara, Zoran i Mica, se prihvate obaveze da odnesu propagandni materijal u jedno planinsko selo. Nekako su stigli i poto nisu mogli otici u mjesnu zajednicu jer je ona bila pod upravom reima, moji opozicionari odoe kod svoga poznanika, domacina, simpatizera. Kuca na samom ulazu u selo, predoe kolima preko uske jaruge to vodi "ced" iz komijske tale u potok i eto ih u prostranom dvoritu. Nekoliko pasa odmah pritrcava, umiljavaju se, ni jedan nije vezan, uglavnom su dobronamjerni. Jedna oronula stepenica pa dva metra betona pa opet stepenica pa opet beton vode do stola ispod murve. Za stolom sjedi starac, niko tacno ne zna koliko ima godina, deda Miloje. Izlazi domacin Bane, dobar dan domacine - dobar dan dobri ljudi, 'ajte ljudi za sto, jel moe po jedna ? Moe, samo da stavimo ovaj materijal na neto cisto, pritrcava ena i krpom ovla obrie muemu, odlazi u kucu i vraca se sa caama i rakijom. Zoran vadi dva tosa letaka, jedan manji sa nekom blijedunjavom tampom i jedan veci sa slikama nekog politicara u boji. To sve treba da se izlijepi i razdijeli po selu. Deda Miloje samo mirka i cuti. Otkako mu je zdravlje popustilo, smanjio je duvan pa sad mota na po sat-dva. Jo dobro vidi i cuje. Nije nikad kupovao cigarete, mota duvan otkad zna za sebe.Ovi se raspricali, piju drugu i trecu, sa ovim materijalom i ovom kampanjom ovoga puta dobijaju izbore, garant ! Onaj na vlasti je gotov.
Deda Miloje samo mirka i pui, i kao da slua ta ovi mladi lupetaju.
Iznese ena turiju i sir, red je, da bockaju uz rakiju.
Ako dobiju izbore, a svi su izgledi da oce, onda nece vie biti ovog lopovluka, dravnog kriminala, nepravde. Sve ce biti mnogo bolje i potenije, porucuje im ovaj sa plakata. Radnici ce biti placeni za svoj rad i to poteno. Nece biti uhljebljavanja partijskih kadrova, kolstvo i zdravstvo su na prvom mjestu. Dok su ovi mladi raspravljali,
deda Miloje, gotovo kriomice, prua smeuranu ruku, podie jedan list papira sa manjeg tosa predizbornog materijala i onako, sa tri prsta ga ispita na debljinu i cvrstocu. Polako je vratio ruku, i dalje je cutao. Kad mota duvan u novine, dim grebe grlo. Sigurno je pomislio " Bice neto od ovih izbora ".
Napisao Pale:
Prica je istinita, nisam siguran koliko cu je uspjeti docarati ali cu se potruditi.
Ne pamtim koje je godine bilo, spremali su se izbori . Na televiziji, radiju - ludilo, ovi su lopovi, oni komunjare, svi obecavaju demokratiju, kako koje slua od njih nema boljih. Svi drugi vode zemlju u provaliju. Zahuktalo se dobro, ljudi se podjelili na ove i one. Bitka za glasove se bije na svakom pragu. Po gradu izlijepljeni plakati sa obecanjima.
Dvojica mojih drugara, Zoran i Mica, se prihvate obaveze da odnesu propagandni materijal u jedno planinsko selo. Nekako su stigli i poto nisu mogli otici u mjesnu zajednicu jer je ona bila pod upravom reima, moji opozicionari odoe kod svoga poznanika, domacina, simpatizera. Kuca na samom ulazu u selo, predoe kolima preko uske jaruge to vodi "ced" iz komijske tale u potok i eto ih u prostranom dvoritu. Nekoliko pasa odmah pritrcava, umiljavaju se, ni jedan nije vezan, uglavnom su dobronamjerni. Jedna oronula stepenica pa dva metra betona pa opet stepenica pa opet beton vode do stola ispod murve. Za stolom sjedi starac, niko tacno ne zna koliko ima godina, deda Miloje. Izlazi domacin Bane, dobar dan domacine - dobar dan dobri ljudi, 'ajte ljudi za sto, jel moe po jedna ? Moe, samo da stavimo ovaj materijal na neto cisto, pritrcava ena i krpom ovla obrie muemu, odlazi u kucu i vraca se sa caama i rakijom. Zoran vadi dva tosa letaka, jedan manji sa nekom blijedunjavom tampom i jedan veci sa slikama nekog politicara u boji. To sve treba da se izlijepi i razdijeli po selu. Deda Miloje samo mirka i cuti. Otkako mu je zdravlje popustilo, smanjio je duvan pa sad mota na po sat-dva. Jo dobro vidi i cuje. Nije nikad kupovao cigarete, mota duvan otkad zna za sebe.Ovi se raspricali, piju drugu i trecu, sa ovim materijalom i ovom kampanjom ovoga puta dobijaju izbore, garant ! Onaj na vlasti je gotov.
Deda Miloje samo mirka i pui, i kao da slua ta ovi mladi lupetaju.
Iznese ena turiju i sir, red je, da bockaju uz rakiju.
Ako dobiju izbore, a svi su izgledi da oce, onda nece vie biti ovog lopovluka, dravnog kriminala, nepravde. Sve ce biti mnogo bolje i potenije, porucuje im ovaj sa plakata. Radnici ce biti placeni za svoj rad i to poteno. Nece biti uhljebljavanja partijskih kadrova, kolstvo i zdravstvo su na prvom mjestu. Dok su ovi mladi raspravljali,
deda Miloje, gotovo kriomice, prua smeuranu ruku, podie jedan list papira sa manjeg tosa predizbornog materijala i onako, sa tri prsta ga ispita na debljinu i cvrstocu. Polako je vratio ruku, i dalje je cutao. Kad mota duvan u novine, dim grebe grlo. Sigurno je pomislio " Bice neto od ovih izbora ".
I sad, umjesto da idem malo prileći, dokasno se radilo na priči, meni đavo ne da mira pa opet razmiljam : " Napisao sam priču, nije prola, tak'a politika kuće i jo mi čoek ljubazno rekao : "nadam se da mi nećete zamjeriti" i ja zaaa malo nisam napisao, kurtoazno, "Ma ajte molim vas, taman posla". Iao sam danas na jednu sahranu i svata mi prolazi kroz glavu a sujeta me kljuca - onaj ti obrisa priču ! Jest da si malo zabrlja' ali to tebi da obrie ? Potroio si sat vremena na nju a to ti je po ovdanjim mjerilima jedan Evr ! Ko će ti nadoknaditi izgubljeno vrijeme i novac ? Ajde, u redu to drugima izbrie ponekad, itreba ali ti si dviure izgubio kucajući. I neka je, vala, onima obrisao, sprcali tekst za deset minuta a ti si se tri sata mučio. ( to je bila sujeta)
Sa razumnim ljudima se lako razumjeti i bez razuma ne bi bilo....hm...a,...ovaaj... razuma ?!!!
( za one koji ne razumiju- nemojte ni pokuavati )
Sa razumnim ljudima se lako razumjeti i bez razuma ne bi bilo....hm...a,...ovaaj... razuma ?!!!
( za one koji ne razumiju- nemojte ni pokuavati )
-
- Posts: 128
- Joined: Sat Dec 30, 2006 5:29 pm
Prevare
Citam u novinama kako je neki podstanar falsificirao gazdinu licnu kartu i prodao njegov stan,te kako je vlasnik imao poprilicno muke da dokaze da je njegov stan njegov.Zatim,kako je neki naivcina nasjeo emajliranoj poruci na svom kompjuteru da je na Nacionalnoj lutriji Amerike dobio dva miliona dolara.Sve sto treba da uradi je da na naznaceni racun uplati 50 dolara.I naivcina povjerovao ne razmisljajuci da nikad nije igrao americku lutriju,da ni ne zna gdje se zapravo ta Amerika nalazi.Poslije nekoliko dana stize novi mejl da treeba poslati 100 dolara za dodatne troskove koje prouzrokuje stanje u Srbiji.I tako,redom dok se trazena uplata nije podigla na nekoliko stotina dolara.
Varali su nas sve onih godina u bankama piramidalne stednje,varaju nas i danas na razne nacine,od isticanja cijena u obliku 99,9 pa do varanja na reklamama i deklaracijama.Varaju nas i na sitno,na stanove kucaju zene sa laznom medicinkom doikumentacijom skupljajuci novac za operaciju djeteta,na pumpama vas presrecu zgodne zene sa pricom da su novac potrosile na pijaci,da im karticu ne primaju a ostale su bez benzina i mole za malo sice.U mojoj zgradi je komsija nasjeo na pricu nekog ko se predsstavio kao komsija koji je tek doselio u zgradu.Kaze zakljucala mu se vrata,treba zvati bravara i moli za sitnu pozajmicu dok ne otvori vrata i covjek vadi novac,pa tko ne bi pomogao komsiji.Ima sve vise i ljudi sa kvazi vezama u lizing kucama koje plijene automobile svojih klijenata i poslije ih prodaju.On ce vam omoguciti dobar automobil u pola stvarne cijene jer ste mu dragi.Naravno,treba odmah uplatiti 500 evra i sutradan otici u poslovnicu lizing kuce i preuzeti auto.Ima onih koji obecavaju zaposlenje vasem djetetu,ali treba malo podmazati direktora.Sirok je dijapazon prevara kojima smo svakodnevno izlozeni,kao na strelistu.Varaju nas sa svih strana i mijesta i tesko je ostati ziv u svom tom rsumu.
Sve ovo podjeti me na nase stare dobre likove koji su nas varali u nasem gradu,ali za malo novca i sa sarmom i duhom.Svi stariji kninjani sjecaju se Rade Radulovica,Ive crnogorca,Prce i njihovog vrtuljka.Bio je to sou dok su se navni seljaci privlacili brojalicama poput one Sreca te gleda djavo ti neda.A kad naivci zagrizu i stave dinar na neki od klubova sa drvenog ruleta Rade,koji je vodio igru i pomocnici,koji su kod naivcina treebali stvarati privid srece su valjali baze,kurazili igrace.Ponekad bi ovi dobivali,ali samo koliko je potrebno da se jos vise navuku.I uvijek se pazilo kad se i sta govori,jer svaka nepromisljena rijec je mogla otrezniti vec preparirane zrtve.No,sve je to bilo za malo novaca,tako da se moglo preziviti te gubitke.POnekad bi u grad dosli pravi sibicari i tada su se gubile vece svote,no nasi dobri kninjani se nisu upustali u takve prevare.Pa ionko su od tih malih iznosa dosta tog nakupili.Da nisu bili sarmeri i lole mogli su se obogatiti,ovako,kako doslo tako i proslo.
Konacno da spomenem i naseg najpoznatijeg sibicara Kamerija.On je ispod donjeg platana,do Slavije,imao svoju radnju,Radulovic i ostali su bili ispod gornjeg platana,do Markise.Na malom stolicu vrtio je nas Kameri tri karte,Cara ,mara i Dara tri cure iz Drvara traze podstanara.....Jedno vrijeme je vtrio i sibice,Nije ovdje,nije ovjde,gdje je kuglica od ove tri.Ali narodna milicija nije dozvoljavala takav vid kocke stiteci na neki nacin red i mir a i dzepove naivcina.Vrtio je Kameri i lanac i uvijek bi se poneko upecao,ali sve je to bilo obojeno koloritom naseg grada,naseg mentaliteta.Kockalo se ispod tih platana za male iznose,tek da prodje vrijeme,da se okusa sreca.Nedostaje mi danas onaj drveni rulet sa imenima nogometnih klubova,nedostaju mi Kameri,Rade,Ive,Prco,nedosta mi duh onog vremena,nedostaju mi te sitne prevare u kojima smo sa strane uzivali gustajuci u bazama koje su ih pratile.Nema vise takve vrste kocke u Kninu, i ona se osavremenila,presla je na internet,u prodavaonice u neke kvazi banke.Varaju se ljudi danas mnogo vise i opasnije i to bez duha i duse.Joj sto bi volio zaigrati na onaj Radin drveni rulet,stavio bi par dinara na Hajduka pa makar i znam da cu izgubiti.Jer one baze i ono zongliranmje se nicim ne moze platiti.
Varali su nas sve onih godina u bankama piramidalne stednje,varaju nas i danas na razne nacine,od isticanja cijena u obliku 99,9 pa do varanja na reklamama i deklaracijama.Varaju nas i na sitno,na stanove kucaju zene sa laznom medicinkom doikumentacijom skupljajuci novac za operaciju djeteta,na pumpama vas presrecu zgodne zene sa pricom da su novac potrosile na pijaci,da im karticu ne primaju a ostale su bez benzina i mole za malo sice.U mojoj zgradi je komsija nasjeo na pricu nekog ko se predsstavio kao komsija koji je tek doselio u zgradu.Kaze zakljucala mu se vrata,treba zvati bravara i moli za sitnu pozajmicu dok ne otvori vrata i covjek vadi novac,pa tko ne bi pomogao komsiji.Ima sve vise i ljudi sa kvazi vezama u lizing kucama koje plijene automobile svojih klijenata i poslije ih prodaju.On ce vam omoguciti dobar automobil u pola stvarne cijene jer ste mu dragi.Naravno,treba odmah uplatiti 500 evra i sutradan otici u poslovnicu lizing kuce i preuzeti auto.Ima onih koji obecavaju zaposlenje vasem djetetu,ali treba malo podmazati direktora.Sirok je dijapazon prevara kojima smo svakodnevno izlozeni,kao na strelistu.Varaju nas sa svih strana i mijesta i tesko je ostati ziv u svom tom rsumu.
Sve ovo podjeti me na nase stare dobre likove koji su nas varali u nasem gradu,ali za malo novca i sa sarmom i duhom.Svi stariji kninjani sjecaju se Rade Radulovica,Ive crnogorca,Prce i njihovog vrtuljka.Bio je to sou dok su se navni seljaci privlacili brojalicama poput one Sreca te gleda djavo ti neda.A kad naivci zagrizu i stave dinar na neki od klubova sa drvenog ruleta Rade,koji je vodio igru i pomocnici,koji su kod naivcina treebali stvarati privid srece su valjali baze,kurazili igrace.Ponekad bi ovi dobivali,ali samo koliko je potrebno da se jos vise navuku.I uvijek se pazilo kad se i sta govori,jer svaka nepromisljena rijec je mogla otrezniti vec preparirane zrtve.No,sve je to bilo za malo novaca,tako da se moglo preziviti te gubitke.POnekad bi u grad dosli pravi sibicari i tada su se gubile vece svote,no nasi dobri kninjani se nisu upustali u takve prevare.Pa ionko su od tih malih iznosa dosta tog nakupili.Da nisu bili sarmeri i lole mogli su se obogatiti,ovako,kako doslo tako i proslo.
Konacno da spomenem i naseg najpoznatijeg sibicara Kamerija.On je ispod donjeg platana,do Slavije,imao svoju radnju,Radulovic i ostali su bili ispod gornjeg platana,do Markise.Na malom stolicu vrtio je nas Kameri tri karte,Cara ,mara i Dara tri cure iz Drvara traze podstanara.....Jedno vrijeme je vtrio i sibice,Nije ovdje,nije ovjde,gdje je kuglica od ove tri.Ali narodna milicija nije dozvoljavala takav vid kocke stiteci na neki nacin red i mir a i dzepove naivcina.Vrtio je Kameri i lanac i uvijek bi se poneko upecao,ali sve je to bilo obojeno koloritom naseg grada,naseg mentaliteta.Kockalo se ispod tih platana za male iznose,tek da prodje vrijeme,da se okusa sreca.Nedostaje mi danas onaj drveni rulet sa imenima nogometnih klubova,nedostaju mi Kameri,Rade,Ive,Prco,nedosta mi duh onog vremena,nedostaju mi te sitne prevare u kojima smo sa strane uzivali gustajuci u bazama koje su ih pratile.Nema vise takve vrste kocke u Kninu, i ona se osavremenila,presla je na internet,u prodavaonice u neke kvazi banke.Varaju se ljudi danas mnogo vise i opasnije i to bez duha i duse.Joj sto bi volio zaigrati na onaj Radin drveni rulet,stavio bi par dinara na Hajduka pa makar i znam da cu izgubiti.Jer one baze i ono zongliranmje se nicim ne moze platiti.
-
- Posts: 128
- Joined: Sat Dec 30, 2006 5:29 pm
Evo sam naisao na neke zabiljske u svom notesu koje su ljetos nastale tokom razgovora sa nasim Mukijem.Pricao mi je o nekim svojim dogodovstinama i to dobrih sat vremena.A razgovor je zavrsio rijecima>Ma vise je vrijedio jedan dan u onom nasem Kninu nego danas cijela godina u voom Kninu>
Svi se sjecaju dogodovstina kad su Joso Klepo i Muki bili veterinari.Elem,Imali njih dvojica cure u Gospicu i krenu oni k njima.Momci ko moci,gdje glava tu i hrana i zapute se bez kinte u dzepu vlakom u srce Like.U tamosnjoj rjecici naidju na brdo medicinskoh otpada i Muki odmah smisli biznis.Nagovori Klepu da uzmu sprice od injekcija i bocice i da krenu u veliki biznis.Pokupe oni sprice,zatim natucaju crvenu ciglu,pomijesaju to sa travom iz parkica,gdje su organizirali laboratoriju i naspu tim sredstvima staklene bocice od medikamenata.Kad su u njih stavili vodu sa cesme dobili su nekakvu crvenkasto zelenu tecnost.Potom sa bolnickog susila maznu dva bijela mantila i zapute se u obliznje mjesto Divoselo.Pokucaju na vrata prve kuce i domacinu Klepo objasnjava da je on veterinarski inspektore a Muki mu je pomocnik.Uputili su se iz Zagreba da pelcuju stoku jer se pojavila neka opasna stocna bolest i da stoku treba zastititi.Gazda,kojeg su,izgleda,impresionirali,slegnu ramenima i rece da cine sto moraju.Otvori im vrata svinjca i ode.Joso napuni sprice svojom ljekarijom i tako pelcova desetak svinja.Na kraju ih gazda pocasti i plati koliko su trazili.Potom su otisli u sljedece domacinstvo i tako redom.Posao se uhodao pa je stoku pelcovao i pomocnik Muki.Samo on nije imao spricu nego je zivotinje bockao nekom zahrdjalom brokvom.Obilazili su tako sela oko Gospica i zaradili masnu lovu.
I sve bi bilo u redu da poslije desetak dana pelcovana stoka nije pocela ugibati.Seljaci su to povezali sa veterinarima koji su ih posjetili i obavijeste miliciju.Trazili su ih,trazili,jer onda nije bilo ni automobila ni telefona kao danas.I na kraju ih spazice u nekom restoranu u Gospicu kako se goste.Odmah su poceli opkoljavati restoran.ali ih je Muki primjetio i rece Josi da potrce prema obliznjoj sumici,gdje se i sakriju.Milicija ih je opkolila i cijele noci vijala,a kad su ujutro nasi junaci vidjeli da od bijega nema nista predadose se.Po kratkom postupku su osudjeni na po 30 dana zatvora,a pronadjeni novac im je oduzet.
Svi se sjecaju dogodovstina kad su Joso Klepo i Muki bili veterinari.Elem,Imali njih dvojica cure u Gospicu i krenu oni k njima.Momci ko moci,gdje glava tu i hrana i zapute se bez kinte u dzepu vlakom u srce Like.U tamosnjoj rjecici naidju na brdo medicinskoh otpada i Muki odmah smisli biznis.Nagovori Klepu da uzmu sprice od injekcija i bocice i da krenu u veliki biznis.Pokupe oni sprice,zatim natucaju crvenu ciglu,pomijesaju to sa travom iz parkica,gdje su organizirali laboratoriju i naspu tim sredstvima staklene bocice od medikamenata.Kad su u njih stavili vodu sa cesme dobili su nekakvu crvenkasto zelenu tecnost.Potom sa bolnickog susila maznu dva bijela mantila i zapute se u obliznje mjesto Divoselo.Pokucaju na vrata prve kuce i domacinu Klepo objasnjava da je on veterinarski inspektore a Muki mu je pomocnik.Uputili su se iz Zagreba da pelcuju stoku jer se pojavila neka opasna stocna bolest i da stoku treba zastititi.Gazda,kojeg su,izgleda,impresionirali,slegnu ramenima i rece da cine sto moraju.Otvori im vrata svinjca i ode.Joso napuni sprice svojom ljekarijom i tako pelcova desetak svinja.Na kraju ih gazda pocasti i plati koliko su trazili.Potom su otisli u sljedece domacinstvo i tako redom.Posao se uhodao pa je stoku pelcovao i pomocnik Muki.Samo on nije imao spricu nego je zivotinje bockao nekom zahrdjalom brokvom.Obilazili su tako sela oko Gospica i zaradili masnu lovu.
I sve bi bilo u redu da poslije desetak dana pelcovana stoka nije pocela ugibati.Seljaci su to povezali sa veterinarima koji su ih posjetili i obavijeste miliciju.Trazili su ih,trazili,jer onda nije bilo ni automobila ni telefona kao danas.I na kraju ih spazice u nekom restoranu u Gospicu kako se goste.Odmah su poceli opkoljavati restoran.ali ih je Muki primjetio i rece Josi da potrce prema obliznjoj sumici,gdje se i sakriju.Milicija ih je opkolila i cijele noci vijala,a kad su ujutro nasi junaci vidjeli da od bijega nema nista predadose se.Po kratkom postupku su osudjeni na po 30 dana zatvora,a pronadjeni novac im je oduzet.
-
- Posts: 128
- Joined: Sat Dec 30, 2006 5:29 pm
Muljanje
U zatvoru u Gospicu Mukija su rasporedili u kuhinju a Josu na odjel sa ostalim.Muki se tu odmah dobro snasao a razgranao je i biznis.Naime,posjetile su ih i njihove cure i donijele poklone,steku Ibra i nekakvu sarenu kosulju.Muki je odmah rasprodao cigarete a onda dodje na red i kosulja.Prodade je nekom do sebe i cim se ovaj okrenuo uredno mu je ukrade.Pa je kosulju ponovo prodaso nekom trecem ,opet za dvije kutije Ibra.I tako redom,a taj posao mu je sljakao jer se u zatvoru ne tuzaka nego se trpi i smislja kako se snaci.Muki ko Muki,pliva u zatvoru ko riba u vodi,nagomilao je i dobru svoticu od prodanih cigareta i niko mu nije mogao uci u trag.
Jednom su trazili dobrovoljce za ici u sumu na Velebit gdje ce se sijeci drva i Muki se javi.Objasnio mi je da nikad nije bio na Velebitu i da je zelio upoznati planinu.Naravno,nisu se njegovi cuvari ofajdili od njegove sjekire jer je Muki maestralno zaobilazio obaveze.Tako on upozna nekog cigana koji je sutradan trebao izaci iz zatvora.Odsluzio covjek svoje i samoi o tom danu misli.Muki ga odmah poce uvjeravati da treba iz zatvora izaci kao gospodin a ne kao zadnja susa i ponudi mu onu famoznu kosulju koju je upravo prodao neko u zatvoru.Te noci je kosulja opet promijenila vlasnika,Muki je spakova u njedra i ponese na Vlebit.Prodade je za dvije kutije Ibra i nesretni cigo sretan se dade na posao.Radit ce jos taj dan i sutra je slobodan covjek.Muki mu naravo,maznu kosulju i vec pikira kome ce je prodati.Sutra ujutro se Cigo treba obuci u civilku i izaci,ali nema kosulje.Bijesan ode upravniku i prijavi kradju,a to je uradio zato jer izlazi i nema straha da ce ga prozvati cinkarosem i kazniti,kako to zatvorenici rade.
Upravnik postroji zatvorenike u dvoriste i rece da se odmah javi kradljivac i da mu nece nista uraditi nego samo neka vrati kosulju.Vidi Muki da je vrag odnio salu jer se vecina zatvorenika poce okretati u njegovom pravcu i sam se prijavi.Upravnik ga pozva ustranu i zatrazi objasnjenje i Muki mu rece da se malo salio i objasni kako je njegova kosulja nakratko bila u vlasnistvu gotovo svih zatvorenika a da je on uvijek u dzepu imao po nekoliko kutija Ibra.Upravik,koji je Mukija gotivio se samo nasmija,dade mukiju cijelu steku Ibra ,uze kosulju dade je ciganinu rekavsi mu da se sto prije spakuje i ode.Tako je Muki ostao bez osnovnih sredstava za rad,ali je vec proslo i onih 30 dana na koliko su on i Joso osudjeni pa su se oba ubrzo obrela u Kninu.
Jednom su trazili dobrovoljce za ici u sumu na Velebit gdje ce se sijeci drva i Muki se javi.Objasnio mi je da nikad nije bio na Velebitu i da je zelio upoznati planinu.Naravno,nisu se njegovi cuvari ofajdili od njegove sjekire jer je Muki maestralno zaobilazio obaveze.Tako on upozna nekog cigana koji je sutradan trebao izaci iz zatvora.Odsluzio covjek svoje i samoi o tom danu misli.Muki ga odmah poce uvjeravati da treba iz zatvora izaci kao gospodin a ne kao zadnja susa i ponudi mu onu famoznu kosulju koju je upravo prodao neko u zatvoru.Te noci je kosulja opet promijenila vlasnika,Muki je spakova u njedra i ponese na Vlebit.Prodade je za dvije kutije Ibra i nesretni cigo sretan se dade na posao.Radit ce jos taj dan i sutra je slobodan covjek.Muki mu naravo,maznu kosulju i vec pikira kome ce je prodati.Sutra ujutro se Cigo treba obuci u civilku i izaci,ali nema kosulje.Bijesan ode upravniku i prijavi kradju,a to je uradio zato jer izlazi i nema straha da ce ga prozvati cinkarosem i kazniti,kako to zatvorenici rade.
Upravnik postroji zatvorenike u dvoriste i rece da se odmah javi kradljivac i da mu nece nista uraditi nego samo neka vrati kosulju.Vidi Muki da je vrag odnio salu jer se vecina zatvorenika poce okretati u njegovom pravcu i sam se prijavi.Upravnik ga pozva ustranu i zatrazi objasnjenje i Muki mu rece da se malo salio i objasni kako je njegova kosulja nakratko bila u vlasnistvu gotovo svih zatvorenika a da je on uvijek u dzepu imao po nekoliko kutija Ibra.Upravik,koji je Mukija gotivio se samo nasmija,dade mukiju cijelu steku Ibra ,uze kosulju dade je ciganinu rekavsi mu da se sto prije spakuje i ode.Tako je Muki ostao bez osnovnih sredstava za rad,ali je vec proslo i onih 30 dana na koliko su on i Joso osudjeni pa su se oba ubrzo obrela u Kninu.
-
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
Damir Duplancic : Gace od Faks Helizima
Mozda ce ova pjesma nekoga podsjetiti na ona ljeta i ona bosonoga djetinjstva.
Iz knjige "Izgubljena generacija" Damira Duplancica.
Gace od Faks Helizima
Često bi ja prije, čin bi popustila zima, obuka gaće od Faks Helizima.
I uvik san se ponosija kad god bi ih nosija.
A Faks Helizim se tada, ideja je bila prava, u krpenim vrićama prodava.
I onda kad bi se deterdent potroija, potroač bi od vriće gaće saija.
I za jedne kratke gaće, ajde biće, biće da su tribale dvi, tri vriće.
A koji put i manje za nogice tanje.
Gaće su stvarno bile pravi modni hit, a i matere koje su znale it.
Ja, naalost, tu privilegiju nisan ima i bilo mi je problem doć do gaća od Faks Helizima.
Ali, dobro, tih davnih ljeta uvik bi se nala neka baba ili teta.
I onda bi ja okolo ica i upira malo jače i uvik bi mi na kraju neko saija te gaće.
A gaće su bile obojene strava, boja bila, ruićasto-crvena i plava.
I po njima pusta slova, cila paleta, gaće mi je drala pigeta.
Ma znale su stavljat i latik matere, babe i tete, ali ja san najvie volija pigete.
I tija san da mi od gaća bude jedna duina, onako malo povie kolina.
I sva ta lita po ulicama Splita nastala bi prava plima gaća od Faks Helizima.
Bila je to spontano-besplatna, krpena reklama, a ne ova dananja galama.
Galama koju ni ne čuje i jo bez gaća ostane.
Zato je deterdent prije bija bolji, jer ne samo da si moga oprat robu, nego, dapače, jo si moga napravit i gaće.
I zato neću vie kupovat te dananje deterdente, ne jeben te.
Stotinu vrsti, 90 stupnjeva, odstranjuju mače, a di su gaće?
Nije to ni slučajno ka prije i niko vie gaće ne ije.
Stalno nam miru uzimaju, a nita ne davaju.
Danas, ko se deterdenta lača ostaje bez gaća.
Zato nama Velo misto vie nije čisto.
A ja, da mogu, saija bi svima, gaće od Faks Helizima.
Iz knjige "Izgubljena generacija" Damira Duplancica.
Gace od Faks Helizima
Često bi ja prije, čin bi popustila zima, obuka gaće od Faks Helizima.
I uvik san se ponosija kad god bi ih nosija.
A Faks Helizim se tada, ideja je bila prava, u krpenim vrićama prodava.
I onda kad bi se deterdent potroija, potroač bi od vriće gaće saija.
I za jedne kratke gaće, ajde biće, biće da su tribale dvi, tri vriće.
A koji put i manje za nogice tanje.
Gaće su stvarno bile pravi modni hit, a i matere koje su znale it.
Ja, naalost, tu privilegiju nisan ima i bilo mi je problem doć do gaća od Faks Helizima.
Ali, dobro, tih davnih ljeta uvik bi se nala neka baba ili teta.
I onda bi ja okolo ica i upira malo jače i uvik bi mi na kraju neko saija te gaće.
A gaće su bile obojene strava, boja bila, ruićasto-crvena i plava.
I po njima pusta slova, cila paleta, gaće mi je drala pigeta.
Ma znale su stavljat i latik matere, babe i tete, ali ja san najvie volija pigete.
I tija san da mi od gaća bude jedna duina, onako malo povie kolina.
I sva ta lita po ulicama Splita nastala bi prava plima gaća od Faks Helizima.
Bila je to spontano-besplatna, krpena reklama, a ne ova dananja galama.
Galama koju ni ne čuje i jo bez gaća ostane.
Zato je deterdent prije bija bolji, jer ne samo da si moga oprat robu, nego, dapače, jo si moga napravit i gaće.
I zato neću vie kupovat te dananje deterdente, ne jeben te.
Stotinu vrsti, 90 stupnjeva, odstranjuju mače, a di su gaće?
Nije to ni slučajno ka prije i niko vie gaće ne ije.
Stalno nam miru uzimaju, a nita ne davaju.
Danas, ko se deterdenta lača ostaje bez gaća.
Zato nama Velo misto vie nije čisto.
A ja, da mogu, saija bi svima, gaće od Faks Helizima.
-
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
Preneseno sa B92 Blog
Napisao : Drago Kovacevic
Sepa i Bato
Prolost je čudna stvar, kao i sećanje. Selektivno. Sećamo se uglavnom bliskih i prijatnih događaja, ili pak onih izrazito tekih i neprijatnih. Zanimljiva je stvar kad su sećanja i prolost u pitanju da se po nekad setiimo i onoga to smo potisnuli, a decenijama nam nije palo na pamet.
Čitam danas "Politiku" i negde na 19. strani naiđem na tekst o tome kako je obnovljena kafana "Toin bunar", zapravo, "Dakarta", kako se zvala u mojoj i mladosti joe desetina hiljada nekadanjih itelja i iteljki "Studenjaka" na Novom Beogradu.
U reportai o obnovi kafane, ima malo preterivanja, poput onog da su tu dolazili Tito i Sukarno, ali ne nikako da je imala sjajan rotilj i da su se u njoj dobro zabavljali studenti, naročito nakon poloenog ispita ili diplomiranja.
Dane, mnogo dana sam proveo u toj kafani i potroio mnogo očeva novca, ali i onoga to sam zaradio igrajući fudbal ili fizikalčeći preko studentske zadruge. I drugi su na mene mnogo potroili. Tako je to nekad "hodalo".
Poslednji put sam tamo sedeo davne 1979. kad vie nisam bio student i kad sam kao već zaposlen čovek svratio do mog drugara Bate Milanovića koji je polagao zadnje ispite pred diplomiranje. Bato je godinama bio kultna ličnost u "studenjaku" i o njemu bi se mogao napisati dugačak i sadrajan roman, a da čovek opet sve ne ispriča. Upravo sećanje na njega, jer Bato je mlad umro devdesetih godina, u izbeglitvu, na pokojnog epu, sjajnog momka iz Bosanskog Petrovca, na Repicu iz Glamoča, na mog druga Kuu - Ličanina, ( slava bogu, iv je i zdrav), na Neka, Veska i Caru iz Nikića, Cicka, Čupka i Bagera, negde iz Bosne, pa Nuriju i Sejdu iz Srebrenice, za koje sam bog zna da li su ivi, na moje Kninjane, Jovicu, Svetu, Njoska,Branu, Duku,Krstu, Peru, Marka, da ne nabrajam, jer dugo bi to trajalo, osećam potrebu da prenesem neto vlastitoga iskustva iz "Dakarte".
Kninjani su tih godina bili brojna, snana, ali nikada agresivna grupacija u "Studentskom gradu". Bučne i agresivne su bile neke grupacije vercera, uglavnom iz Crne Gore i sa Metohije.Svakako ne većina Crnogoraca ili Pećanaca to su boravili u "Studenjaku", i ako bi se ko ovim osetio pogođenim, neka mi unapred oprosti. No, problematični tipovi sui vie voleli oblinji "Radnički", gde je "stolovao"Pera Kostolomac, ili kafane u gradu. Objekciju o kojoj pričam je tako najjednostavnije predstaviti, a da je bliska istini, mada priznajem da postoje pojedanični primeri koji ovo mogu relatizovati.
Kninjani u "Studenjaku"se nikada nisu grupisali, osim ako bi nastupila neka vidljiva opasnost za sve. Tada bi se udruivali sa Drvarčanima, Petrovčanima, Grahavljanima i Glamočanima, kojih je bilo taman koliko i nas.I vrlo smo se efikasno titili. Skoro da kroz istoriju nije pozato da je neko iz te grupe bio maltretiran, kao i to da je nekoga maltretirao.
Postoji događaj, u kome sam učesnik, gde su Pećanci, u avgustu, 1974. pred prvim blokom, napali obića iz Drvara, jednog od najjačih momaka u "Studenjaku, ali je brzo iz bloka izalo dvadesetak Krajinika i taj napad je proao bez posledica.
E, sad, da se vratim dvojici momaka, koji, kad se o "Studenjaku" priča, zasluuju posebno poglavlje. Danas nisu ivi, a oba su bili moji prijatelji. To u epa i Bato.
epa je bio momak iz Bosanskog Petrovca. Malo ko danas zna gde je ta varo, iako je u bivoj Jugoslaviji imala najvie narodnih heroja. Malo ko zna da je to zavičaj Ćopičevog Nikoletine Bursaća, i da je danas bespovratno devastiran, uniten i bez ivota. Nikada u Bihaću, kome je Petrovac blizu, ne bi bilo odrano 1. zasedanje AVNOJ-a, da Petrovčani nisu oslobodili Bihać od ustaa. epa je, čini mi se, studirao ekonomiju. Upoznao sam ga ba u "Dakarti", njega i Repicu iz Glamoča, sjajnog pevača koji bi na predlog da peva profesionalno, redovno odgovarao da on moe iveti radeći i korisnije stvari, a da peva samo sa prijateljima. . Za njihov sto sam doao sa Batom. Sedeli smo satima, i kao "brucou" mi nisu dozvolili da platim ni jedne ture.
- Imaće vremena, govorili su mi..naročito ako ne misli diplomirati na vrijeme..
Tu večer, epa je, napravio dve neočekivane i za mene zadivljujuće stvari. Najpre su, nakon izvesnog prijateljskog "prepucavanja" između naeg stola (ja ćutao) i stola za kojim je sedelo pet izrazito krupno građenih momaka koji su govorili crnogorskim akcentom, pozvao svu petoricu za na sto, poručio im piće, a onda predloio da "baca ruku" sa najjačim, pa ko izgubi plaća večeru. Crnogorci, ko Crnogorci, u takvim prilikama nikada ne odustaju i prihvatie tu ponudu, mada su se malo vie "rokali" oko toga ko će bacati sa epom. Gledajući ih, nisam na epu davao ni "pet para". Najslabiji od njih bio je bar deset kilograma tei od njega.
- ta mu je, pitao sam Batu..
- Ćuti, od njega niko na ruku nije jači, ima kosački miić - samo gledaj - rekao mi je u povrenju Bato.
Odabrae Crnogorci predstavnika,sećam se da je momak bio iz Danilovgrada, izrazito snanih i preplanulih miica, i uplaio sam se za epu dok su zavrtali rukave. No, i epina ruka izgledala je puno snanije nego mu je to konstitucija govorila. Gledao sam lica i video Repicu kockarski hladnog a Batu skoro nezainteresovanog. Stavili su ruku na sredinu stola. epin protivnik je imao duu nadlakticu, no kad su se uhvalili i krenuli, počeo je ba on nekako da se kliza i buni kako zahvat nije dobar. Ponovili su zahvat i stajali uz drhtaje u egalu jedno desetak sekundi, a onda ga je epa počeo naginjati na njegovu stranu. Jodesetak sukundi i stvar je bila gotova. epa ga je "bubnuo" kako bi Bato rekao. Večarli smo zajedno i pričali kao da se nita nije dogodilo. Nikakve saurevnjivosti nije bilo. Neko, jedan od momaka iz "crnogorske ekipe" pitao je epe odakle mu takva snaga u rukama.
- Od konje - rekao je. Od desete godine kosim mjesec dana po vazdan-
Zavrnuo je ponovo koulju, vrlo visoko i napeo miić koji do tada nisam video. Negde malo iznad lakta, tanak i dugačak, naziralo se da odlazi iznad dela koulje koji je zavrnuo.
- Pa jesi li i na nogama, ka rukama, "čačkao" je dalje Neko.
- Jesam, odvratio je epa - Iz moga je kraja Starac Vujadin.
- Eh, skoro su horski odgovorili Crnogori -Đe sad Stari Vujadin.
Ćutao je epa, ali se "upleo" Bato.
- A hoćete li sutra platiti jo jednu večeru, ako on ovaj sto za kojim sjedimo preskoči stupice?
Nije stol bio puno visok, ali je bio irok za skok stupice. Pogledae se momci, mere sto, mere Batu i mere epu. Ćute, al jednom ne dade đavo mira, nego kae - Ajde -
- Oće li - pita Bato epu
- Oću, muke to - kae epa
- Ajde, kae onaj to je već rekao "ajde".
Ja ćutim. Gledam sto i ne čini mi se to mnogo verovatnim. Gledam Repicu. On jo uvek kockarski hladan. Vidi moj upitni pogled i tiho mi kae a da i drugi mogu čuti - moe -.
Bato zove konabara. Trai da poskida sve sa stola. Ovaj ćutke sve skloni. Podiemo se. epa se samo malo rastegne, uradi dva čučnja, priđe stolu, odmeri ga, izmakne za korak, ponovo priđe, izmakne za pola kraka, priđe, i da me sad neko "ubije, ne bih znao da li je stao na korak, pola koraka ili dve trećine, jer sam taj čas pogledao u Repicu. On je potvrdno mahnuo glavom ohrabrujući me. Sledeće to sam čuo i video bio je epin huk...eeeee...let i siguran doskok. Apladurila je cela kafana, bar tridesetak ljudi.Svi, ba svi smo ga poljubili, nakon toga. Nismo se mogli braniti od časti, svi su hteli da se sa nama upoznaju. Celu stvar je, hladnokrvo, kako ga je bog stvorio,morao presecati Repica sa onim - dosta je, i sutra je dan -.
Druili smo se i sledeći dan, ali posle toga i ne svaki dan. Svako je imao svoj raspored. Viđali se često u prolazu, posećivali, pozajmljivali jedan drugom novac kad je bilo neophodno i kad se imalo, sedeli po nekim drugim kafanama, ali stalno bili prijatelji.
Dve ili tri godine iza ovoga to sam opisao, ja od Bate čujem da je epa oboleo.
- ta mu je -pitam Batu..
- Bubrezi - kratko mi je odgovorio...
- Pa skoro sam ga vidio, rekoh - nije se alio..
- Ne ali se on nikada. Propali mu bubrezi.
- Kako mu se moe pomoći.
- Nikako, kae Bato.
- Kako, pa valjda moe nekako..
- Ne moe, bila mu oba brata i nudila bubreg. Doktori rekli da to moe, ali on odbio. Kae, oni su enjeni imaju decu i on njihov bubreg neće.
Nikakvog, apsolutno nikakvog znanja o medicini nisam tada imao, kao to ga ni sada nemam. U to vreme su postojale transplantacije uglavnom kao eksperiment.
- Kako mu se moe pomoći, pitao sam ko zna koji put Batu,i sam znajući da pitam ono na ta ni on nema odgovora.
Odgovorio mi je uvek realni i odmereni Repica.
- Pustiće ga u petak iz bolnice na nekoliko dana. Najbolje je da idemo sa njim na mesta na kojima smo sedeli.
U petak je doao epa. Dočeakali smo ga Bato, Repica i ja, na skveru, preko puta Dakarte. Izljubismo se i naravno, gde ćemo nego u Dakartu. Izljubili ga konobari, izale kuvarice da ga izbljube. Obradovali se, svi mislili da je izlečen i da se zdrav vratio. Nije se mnogo razlikovao, tek je bio malo bleđi.
Seli smo i poručili piće i ručak. Nas četvorica, kao i kad sam prvi put bio u "Dakarti". Za njega naručili neslano, a bog zna da li je bilo neadekvatno. Pričao nam je o svojoj braći koja hoće da mu daju bubreg, a on to ne eli, jer imaju decu, i potpuno je neizvesno bi li uspelo.
- Otići ću prijatelji, i nita tu nema nenormalno. Ne znam kad, ali neće proći dugo. Svi ćemo jednom otići, taman i oni koji su danas rođeni. I smekao se, pamtim to.
Mora da sam izgledao naročito depresivno ili je smatrao da je najprikladnije da se meni kao najmlađem i najneotpornijem direktno obrati toga časa. Pogledao je ba u mene i kazao...
- ta je mali, ta si se usrao, hoće da sada skočim preko stola..Mogu veruj, mada neću dugo..
Skrenuo sam oko na Repicu i video mu trzaj preko lica i suzu koju nije ni on, tako jak, mogao sakriti. Bato je već imao vie suza u oba oka, a ja, ja sam ba vidljivo zasuzio..
- E, pa nismo danas tu da plačemo, magarčine. Aj, prestanite, da vas ne amaram..Bastaa..
I bilo je "basta". Trudili smo se da bude kao i pre, ali je to bilo samo loe prikrivanje..
Bee avgust, 1977,ne sećam se tačno koji dan. Negde između Ilindana i Preobraenja. Kasno jutro. Na dvorinim vratima moje roditeljske kuće pojavio se Bato. Po načinu na koji se penjao stepenicama uz moje dvorite, video sam da se neto strano dogodilo...Ustao sam iza stola na terasi i krenuo mu u susret. Istovremeno smo izgovorili...umro epa...na prijatelj. I u zagrljaju jecali, a kako je prepričala moja majka, kroz Batin ili moj jecaj, svejedno, moglo se čuti- "Onakva ljudina, a ni 27 godina"..
P.S. Nastaviću ovo. Moram o Bati i jo nekim ljudima..Zbog sebe i sećanja na njih.
Sepa i Bato
Prolost je čudna stvar, kao i sećanje. Selektivno. Sećamo se uglavnom bliskih i prijatnih događaja, ili pak onih izrazito tekih i neprijatnih. Zanimljiva je stvar kad su sećanja i prolost u pitanju da se po nekad setiimo i onoga to smo potisnuli, a decenijama nam nije palo na pamet.
Čitam danas "Politiku" i negde na 19. strani naiđem na tekst o tome kako je obnovljena kafana "Toin bunar", zapravo, "Dakarta", kako se zvala u mojoj i mladosti joe desetina hiljada nekadanjih itelja i iteljki "Studenjaka" na Novom Beogradu.
U reportai o obnovi kafane, ima malo preterivanja, poput onog da su tu dolazili Tito i Sukarno, ali ne nikako da je imala sjajan rotilj i da su se u njoj dobro zabavljali studenti, naročito nakon poloenog ispita ili diplomiranja.
Dane, mnogo dana sam proveo u toj kafani i potroio mnogo očeva novca, ali i onoga to sam zaradio igrajući fudbal ili fizikalčeći preko studentske zadruge. I drugi su na mene mnogo potroili. Tako je to nekad "hodalo".
Poslednji put sam tamo sedeo davne 1979. kad vie nisam bio student i kad sam kao već zaposlen čovek svratio do mog drugara Bate Milanovića koji je polagao zadnje ispite pred diplomiranje. Bato je godinama bio kultna ličnost u "studenjaku" i o njemu bi se mogao napisati dugačak i sadrajan roman, a da čovek opet sve ne ispriča. Upravo sećanje na njega, jer Bato je mlad umro devdesetih godina, u izbeglitvu, na pokojnog epu, sjajnog momka iz Bosanskog Petrovca, na Repicu iz Glamoča, na mog druga Kuu - Ličanina, ( slava bogu, iv je i zdrav), na Neka, Veska i Caru iz Nikića, Cicka, Čupka i Bagera, negde iz Bosne, pa Nuriju i Sejdu iz Srebrenice, za koje sam bog zna da li su ivi, na moje Kninjane, Jovicu, Svetu, Njoska,Branu, Duku,Krstu, Peru, Marka, da ne nabrajam, jer dugo bi to trajalo, osećam potrebu da prenesem neto vlastitoga iskustva iz "Dakarte".
Kninjani su tih godina bili brojna, snana, ali nikada agresivna grupacija u "Studentskom gradu". Bučne i agresivne su bile neke grupacije vercera, uglavnom iz Crne Gore i sa Metohije.Svakako ne većina Crnogoraca ili Pećanaca to su boravili u "Studenjaku", i ako bi se ko ovim osetio pogođenim, neka mi unapred oprosti. No, problematični tipovi sui vie voleli oblinji "Radnički", gde je "stolovao"Pera Kostolomac, ili kafane u gradu. Objekciju o kojoj pričam je tako najjednostavnije predstaviti, a da je bliska istini, mada priznajem da postoje pojedanični primeri koji ovo mogu relatizovati.
Kninjani u "Studenjaku"se nikada nisu grupisali, osim ako bi nastupila neka vidljiva opasnost za sve. Tada bi se udruivali sa Drvarčanima, Petrovčanima, Grahavljanima i Glamočanima, kojih je bilo taman koliko i nas.I vrlo smo se efikasno titili. Skoro da kroz istoriju nije pozato da je neko iz te grupe bio maltretiran, kao i to da je nekoga maltretirao.
Postoji događaj, u kome sam učesnik, gde su Pećanci, u avgustu, 1974. pred prvim blokom, napali obića iz Drvara, jednog od najjačih momaka u "Studenjaku, ali je brzo iz bloka izalo dvadesetak Krajinika i taj napad je proao bez posledica.
E, sad, da se vratim dvojici momaka, koji, kad se o "Studenjaku" priča, zasluuju posebno poglavlje. Danas nisu ivi, a oba su bili moji prijatelji. To u epa i Bato.
epa je bio momak iz Bosanskog Petrovca. Malo ko danas zna gde je ta varo, iako je u bivoj Jugoslaviji imala najvie narodnih heroja. Malo ko zna da je to zavičaj Ćopičevog Nikoletine Bursaća, i da je danas bespovratno devastiran, uniten i bez ivota. Nikada u Bihaću, kome je Petrovac blizu, ne bi bilo odrano 1. zasedanje AVNOJ-a, da Petrovčani nisu oslobodili Bihać od ustaa. epa je, čini mi se, studirao ekonomiju. Upoznao sam ga ba u "Dakarti", njega i Repicu iz Glamoča, sjajnog pevača koji bi na predlog da peva profesionalno, redovno odgovarao da on moe iveti radeći i korisnije stvari, a da peva samo sa prijateljima. . Za njihov sto sam doao sa Batom. Sedeli smo satima, i kao "brucou" mi nisu dozvolili da platim ni jedne ture.
- Imaće vremena, govorili su mi..naročito ako ne misli diplomirati na vrijeme..
Tu večer, epa je, napravio dve neočekivane i za mene zadivljujuće stvari. Najpre su, nakon izvesnog prijateljskog "prepucavanja" između naeg stola (ja ćutao) i stola za kojim je sedelo pet izrazito krupno građenih momaka koji su govorili crnogorskim akcentom, pozvao svu petoricu za na sto, poručio im piće, a onda predloio da "baca ruku" sa najjačim, pa ko izgubi plaća večeru. Crnogorci, ko Crnogorci, u takvim prilikama nikada ne odustaju i prihvatie tu ponudu, mada su se malo vie "rokali" oko toga ko će bacati sa epom. Gledajući ih, nisam na epu davao ni "pet para". Najslabiji od njih bio je bar deset kilograma tei od njega.
- ta mu je, pitao sam Batu..
- Ćuti, od njega niko na ruku nije jači, ima kosački miić - samo gledaj - rekao mi je u povrenju Bato.
Odabrae Crnogorci predstavnika,sećam se da je momak bio iz Danilovgrada, izrazito snanih i preplanulih miica, i uplaio sam se za epu dok su zavrtali rukave. No, i epina ruka izgledala je puno snanije nego mu je to konstitucija govorila. Gledao sam lica i video Repicu kockarski hladnog a Batu skoro nezainteresovanog. Stavili su ruku na sredinu stola. epin protivnik je imao duu nadlakticu, no kad su se uhvalili i krenuli, počeo je ba on nekako da se kliza i buni kako zahvat nije dobar. Ponovili su zahvat i stajali uz drhtaje u egalu jedno desetak sekundi, a onda ga je epa počeo naginjati na njegovu stranu. Jodesetak sukundi i stvar je bila gotova. epa ga je "bubnuo" kako bi Bato rekao. Večarli smo zajedno i pričali kao da se nita nije dogodilo. Nikakve saurevnjivosti nije bilo. Neko, jedan od momaka iz "crnogorske ekipe" pitao je epe odakle mu takva snaga u rukama.
- Od konje - rekao je. Od desete godine kosim mjesec dana po vazdan-
Zavrnuo je ponovo koulju, vrlo visoko i napeo miić koji do tada nisam video. Negde malo iznad lakta, tanak i dugačak, naziralo se da odlazi iznad dela koulje koji je zavrnuo.
- Pa jesi li i na nogama, ka rukama, "čačkao" je dalje Neko.
- Jesam, odvratio je epa - Iz moga je kraja Starac Vujadin.
- Eh, skoro su horski odgovorili Crnogori -Đe sad Stari Vujadin.
Ćutao je epa, ali se "upleo" Bato.
- A hoćete li sutra platiti jo jednu večeru, ako on ovaj sto za kojim sjedimo preskoči stupice?
Nije stol bio puno visok, ali je bio irok za skok stupice. Pogledae se momci, mere sto, mere Batu i mere epu. Ćute, al jednom ne dade đavo mira, nego kae - Ajde -
- Oće li - pita Bato epu
- Oću, muke to - kae epa
- Ajde, kae onaj to je već rekao "ajde".
Ja ćutim. Gledam sto i ne čini mi se to mnogo verovatnim. Gledam Repicu. On jo uvek kockarski hladan. Vidi moj upitni pogled i tiho mi kae a da i drugi mogu čuti - moe -.
Bato zove konabara. Trai da poskida sve sa stola. Ovaj ćutke sve skloni. Podiemo se. epa se samo malo rastegne, uradi dva čučnja, priđe stolu, odmeri ga, izmakne za korak, ponovo priđe, izmakne za pola kraka, priđe, i da me sad neko "ubije, ne bih znao da li je stao na korak, pola koraka ili dve trećine, jer sam taj čas pogledao u Repicu. On je potvrdno mahnuo glavom ohrabrujući me. Sledeće to sam čuo i video bio je epin huk...eeeee...let i siguran doskok. Apladurila je cela kafana, bar tridesetak ljudi.Svi, ba svi smo ga poljubili, nakon toga. Nismo se mogli braniti od časti, svi su hteli da se sa nama upoznaju. Celu stvar je, hladnokrvo, kako ga je bog stvorio,morao presecati Repica sa onim - dosta je, i sutra je dan -.
Druili smo se i sledeći dan, ali posle toga i ne svaki dan. Svako je imao svoj raspored. Viđali se često u prolazu, posećivali, pozajmljivali jedan drugom novac kad je bilo neophodno i kad se imalo, sedeli po nekim drugim kafanama, ali stalno bili prijatelji.
Dve ili tri godine iza ovoga to sam opisao, ja od Bate čujem da je epa oboleo.
- ta mu je -pitam Batu..
- Bubrezi - kratko mi je odgovorio...
- Pa skoro sam ga vidio, rekoh - nije se alio..
- Ne ali se on nikada. Propali mu bubrezi.
- Kako mu se moe pomoći.
- Nikako, kae Bato.
- Kako, pa valjda moe nekako..
- Ne moe, bila mu oba brata i nudila bubreg. Doktori rekli da to moe, ali on odbio. Kae, oni su enjeni imaju decu i on njihov bubreg neće.
Nikakvog, apsolutno nikakvog znanja o medicini nisam tada imao, kao to ga ni sada nemam. U to vreme su postojale transplantacije uglavnom kao eksperiment.
- Kako mu se moe pomoći, pitao sam ko zna koji put Batu,i sam znajući da pitam ono na ta ni on nema odgovora.
Odgovorio mi je uvek realni i odmereni Repica.
- Pustiće ga u petak iz bolnice na nekoliko dana. Najbolje je da idemo sa njim na mesta na kojima smo sedeli.
U petak je doao epa. Dočeakali smo ga Bato, Repica i ja, na skveru, preko puta Dakarte. Izljubismo se i naravno, gde ćemo nego u Dakartu. Izljubili ga konobari, izale kuvarice da ga izbljube. Obradovali se, svi mislili da je izlečen i da se zdrav vratio. Nije se mnogo razlikovao, tek je bio malo bleđi.
Seli smo i poručili piće i ručak. Nas četvorica, kao i kad sam prvi put bio u "Dakarti". Za njega naručili neslano, a bog zna da li je bilo neadekvatno. Pričao nam je o svojoj braći koja hoće da mu daju bubreg, a on to ne eli, jer imaju decu, i potpuno je neizvesno bi li uspelo.
- Otići ću prijatelji, i nita tu nema nenormalno. Ne znam kad, ali neće proći dugo. Svi ćemo jednom otići, taman i oni koji su danas rođeni. I smekao se, pamtim to.
Mora da sam izgledao naročito depresivno ili je smatrao da je najprikladnije da se meni kao najmlađem i najneotpornijem direktno obrati toga časa. Pogledao je ba u mene i kazao...
- ta je mali, ta si se usrao, hoće da sada skočim preko stola..Mogu veruj, mada neću dugo..
Skrenuo sam oko na Repicu i video mu trzaj preko lica i suzu koju nije ni on, tako jak, mogao sakriti. Bato je već imao vie suza u oba oka, a ja, ja sam ba vidljivo zasuzio..
- E, pa nismo danas tu da plačemo, magarčine. Aj, prestanite, da vas ne amaram..Bastaa..
I bilo je "basta". Trudili smo se da bude kao i pre, ali je to bilo samo loe prikrivanje..
Bee avgust, 1977,ne sećam se tačno koji dan. Negde između Ilindana i Preobraenja. Kasno jutro. Na dvorinim vratima moje roditeljske kuće pojavio se Bato. Po načinu na koji se penjao stepenicama uz moje dvorite, video sam da se neto strano dogodilo...Ustao sam iza stola na terasi i krenuo mu u susret. Istovremeno smo izgovorili...umro epa...na prijatelj. I u zagrljaju jecali, a kako je prepričala moja majka, kroz Batin ili moj jecaj, svejedno, moglo se čuti- "Onakva ljudina, a ni 27 godina"..
P.S. Nastaviću ovo. Moram o Bati i jo nekim ljudima..Zbog sebe i sećanja na njih.
-
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
Trazeci "kapetan-Miku"
Sad kad smo nabrali (godina),koliko smo nabrali,ljepo bi bilo kad bi mogli naci svoju "Savu",svog "kapetan-Miku" da nas prodrma i uputi,kao sto je ovaj iz Andriceve price probudio i vratio u zivot Zeku.
I tako,sav utonuo u misli o svrsetku,obilazeci zeljeznicku prugu uz savsku obalu i trazeci najpodesniji i najneupadljiviji
nacin smrti,on je umesto da nadje smrt-otkrio Savu i cudni zivot na njoj.
Iduci jednog majskog dana onom razrivenom obalom,punom neuredno razbacanih kucica,baraka i slepova,od Opstinskog kupatila
ka Cukarici,gonjen svojim najcrnjim mislima,on je na jednoj trosnoj izvrnutoj deregliji nasao dobrog starog poznanika.
To je bio Mika Djordjevic,"po zanimanju kapetan prve klase u penziji".Poznavao ga je jos kao mladog potporucnika u ratu 1912,
zatim se nasao sa njim u Tulonu 1916.Posle rata ga je sreo svega jednom ili dvaput,i znao je da je zbog necega napustio
vojsku.Sada ga je nasao tu na Savi kako,razgolicen i vec dobro preplanuo od sunca,peca ribu.Seo je pored njega i zametnuli
su razgovor.Taj kapetan Mika bio je rodom od Ivanjice,onizak i snazan covek okrugle,uvek obrijane glave,crnih sjajnih
ociju malko cudnog sjaja.Kao aktivni kapetan prve klase i 60 posto invalid,on je nekako odmah posle rata penzionisan.
Sada zivi u jednoj sobici,negde na Senjaku.
-Upravo,zivim ti,brate,na Savi,sa ovom vodom i ovim narodom.
Zeko koji dotle,obuzet svojim mislima,nije nista primecivao,pogledao je malo bolje oko sebe.I zaista,obala je vrvela od toga
naroda-kupaca,pecaca,radnika,ribara,skitnica,raznih ljudi neodredjenog poziva i porekla.
Navratio je i sutradan i nasao kapetan-Miku,kao kip,na istom mestu i u istom blazenom raspolozenju.
-Zivim,brate,kao neki spahija-govorio mu je kapetan Mika,podrugljivo izgovarajuci rec "spahija" i pokazujuci rukom oko sebe
uokrug.
-Nit mi staro kaslje ni nejako place.Po svakom vremenu i u svako doba obilazim ovu Savu i pecam,od toga nit je ribama velike
stete ni meni neke vajde,nego tako.Srodi se covek sa ovim svetom na vodi.Znam svaki slep,svako kupatilo,svaki splav,svaku
baraku i kucu i kafanu,duz cele obale.Negde rucam,negde poigram partiju tablaneta,negde odspavam malo.Uvece posedim,popijem
poneki spricer i pojedemo koju ribu.Ni s kim se ne bih menjao!Tako mi prodje po sedam-osam meseci u godini.Kad bude vec
jesen,odem malo u moje selo.
I tamo je zivot!Jesi li ti slusao kad puca cerovina u peci,a napolju mraz srce steze?U prolece se vratim u Beograd i legnem
na ovu Savu,pa opet tako do jeseni.Tako je govorio kapetan Mika,nekako suvise glasno,sa suvise pojedinosti i preterano
naglasavajuci svoju bezbrigu i nerad,ali Zeko nije to ni primecivao,toliko je bio srecan sto je naisao na coveka koji hoce
tako srdacno da razgovara sa njim,i koji radosno govori o zivotu.Njemu nije bilo jasno kakav je to mogao biti zivot,ni sta
to ima u toj Savi,ali je po svemu video pred sobom zdrava i naoko zadovoljna coveka.Odmah je pomislio na svoj zivot i na
misao koja ga je dovela ovamo.A kapetan Mika kao da je to pogadjao,uhvatio ga je za rame i prodrmusao.
-Ti si,brate,mnogo utanjio.Ono,nikad nisi bio neka gradja,ali pola te nema otkad te nisam video-govorio mu je glasno.
(On kao da nije ni umeo da govori drugacije nego glasno.)Zeki nesto zaigra u grlu,oci se zalise suzama i naidje na njega
neodoljiva potreba da se pozali prvi put u zivotu,ali njegova urodjena stidljivost preovlada i ovog puta i on samo promrmlja
neodredjeno:
-Znas kako je...posao...briga.Svaki od nas...
-Nemoj ti,brate,kao taj "svaki od vas",i ostavi ti njih nek idu kud su posli,nego nabavi nesto pruta s nekoliko udica,
skini tu kragnu i te andrmolje sa sebe,pa sedi ovde pored mene-upravo,nemoj pored mene,nego malo podalje jer ces mi rasterati
ribu kao svaki bilmez.Sedi,kazem,pa da vidis sta ce ovo sunce i ova voda za nedelju dana od tebe uciniti.Drugi covek!
I to kakav covek!Pametan covek danas na Savi zivi,slusaj sta ti ja kazem.A ono tamo...-i tu pokaza nemarno rukom na cudnu
bledozelenkastu gomilu kuca koje se propinju jedna nad drugu i sacinjavaju centar Beograda,ali ne rece nista,nego samo pljunu
u vodu.
Nije on toliko poslusao ovog kapetan-Miku,koji mu je oduvek izgledao pomalo cudnjak,koliko ga je sve u njemu vuklo
neodoljivom snagom toj reci.Jer,kako je tog dana seo na slep pored Mike,nije se vise mogao odvojiti od te cudne strasti koja
se zove-Sava.
I tako,sav utonuo u misli o svrsetku,obilazeci zeljeznicku prugu uz savsku obalu i trazeci najpodesniji i najneupadljiviji
nacin smrti,on je umesto da nadje smrt-otkrio Savu i cudni zivot na njoj.
Iduci jednog majskog dana onom razrivenom obalom,punom neuredno razbacanih kucica,baraka i slepova,od Opstinskog kupatila
ka Cukarici,gonjen svojim najcrnjim mislima,on je na jednoj trosnoj izvrnutoj deregliji nasao dobrog starog poznanika.
To je bio Mika Djordjevic,"po zanimanju kapetan prve klase u penziji".Poznavao ga je jos kao mladog potporucnika u ratu 1912,
zatim se nasao sa njim u Tulonu 1916.Posle rata ga je sreo svega jednom ili dvaput,i znao je da je zbog necega napustio
vojsku.Sada ga je nasao tu na Savi kako,razgolicen i vec dobro preplanuo od sunca,peca ribu.Seo je pored njega i zametnuli
su razgovor.Taj kapetan Mika bio je rodom od Ivanjice,onizak i snazan covek okrugle,uvek obrijane glave,crnih sjajnih
ociju malko cudnog sjaja.Kao aktivni kapetan prve klase i 60 posto invalid,on je nekako odmah posle rata penzionisan.
Sada zivi u jednoj sobici,negde na Senjaku.
-Upravo,zivim ti,brate,na Savi,sa ovom vodom i ovim narodom.
Zeko koji dotle,obuzet svojim mislima,nije nista primecivao,pogledao je malo bolje oko sebe.I zaista,obala je vrvela od toga
naroda-kupaca,pecaca,radnika,ribara,skitnica,raznih ljudi neodredjenog poziva i porekla.
Navratio je i sutradan i nasao kapetan-Miku,kao kip,na istom mestu i u istom blazenom raspolozenju.
-Zivim,brate,kao neki spahija-govorio mu je kapetan Mika,podrugljivo izgovarajuci rec "spahija" i pokazujuci rukom oko sebe
uokrug.
-Nit mi staro kaslje ni nejako place.Po svakom vremenu i u svako doba obilazim ovu Savu i pecam,od toga nit je ribama velike
stete ni meni neke vajde,nego tako.Srodi se covek sa ovim svetom na vodi.Znam svaki slep,svako kupatilo,svaki splav,svaku
baraku i kucu i kafanu,duz cele obale.Negde rucam,negde poigram partiju tablaneta,negde odspavam malo.Uvece posedim,popijem
poneki spricer i pojedemo koju ribu.Ni s kim se ne bih menjao!Tako mi prodje po sedam-osam meseci u godini.Kad bude vec
jesen,odem malo u moje selo.
I tamo je zivot!Jesi li ti slusao kad puca cerovina u peci,a napolju mraz srce steze?U prolece se vratim u Beograd i legnem
na ovu Savu,pa opet tako do jeseni.Tako je govorio kapetan Mika,nekako suvise glasno,sa suvise pojedinosti i preterano
naglasavajuci svoju bezbrigu i nerad,ali Zeko nije to ni primecivao,toliko je bio srecan sto je naisao na coveka koji hoce
tako srdacno da razgovara sa njim,i koji radosno govori o zivotu.Njemu nije bilo jasno kakav je to mogao biti zivot,ni sta
to ima u toj Savi,ali je po svemu video pred sobom zdrava i naoko zadovoljna coveka.Odmah je pomislio na svoj zivot i na
misao koja ga je dovela ovamo.A kapetan Mika kao da je to pogadjao,uhvatio ga je za rame i prodrmusao.
-Ti si,brate,mnogo utanjio.Ono,nikad nisi bio neka gradja,ali pola te nema otkad te nisam video-govorio mu je glasno.
(On kao da nije ni umeo da govori drugacije nego glasno.)Zeki nesto zaigra u grlu,oci se zalise suzama i naidje na njega
neodoljiva potreba da se pozali prvi put u zivotu,ali njegova urodjena stidljivost preovlada i ovog puta i on samo promrmlja
neodredjeno:
-Znas kako je...posao...briga.Svaki od nas...
-Nemoj ti,brate,kao taj "svaki od vas",i ostavi ti njih nek idu kud su posli,nego nabavi nesto pruta s nekoliko udica,
skini tu kragnu i te andrmolje sa sebe,pa sedi ovde pored mene-upravo,nemoj pored mene,nego malo podalje jer ces mi rasterati
ribu kao svaki bilmez.Sedi,kazem,pa da vidis sta ce ovo sunce i ova voda za nedelju dana od tebe uciniti.Drugi covek!
I to kakav covek!Pametan covek danas na Savi zivi,slusaj sta ti ja kazem.A ono tamo...-i tu pokaza nemarno rukom na cudnu
bledozelenkastu gomilu kuca koje se propinju jedna nad drugu i sacinjavaju centar Beograda,ali ne rece nista,nego samo pljunu
u vodu.
Nije on toliko poslusao ovog kapetan-Miku,koji mu je oduvek izgledao pomalo cudnjak,koliko ga je sve u njemu vuklo
neodoljivom snagom toj reci.Jer,kako je tog dana seo na slep pored Mike,nije se vise mogao odvojiti od te cudne strasti koja
se zove-Sava.
-
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
Zuko Dzumhur
Kad se vec osvrcem i donosim dijelove necega sto ima vrijednost i ciji su stvaraoci bili legende onog vremena da ne zaobidjemo i Zilfikar-Zuku Dzumhura i njegov tekst objavljen u Politici 1958. god.
VISOKA KOLA MARIFETLUKA
Davno i davno za turskog vakta i zemana, bilo nekakvo momce. Dobro se vladalo i dobro kolu ucilo. Skupie posle para i poslae ga u Stambol na najvie kole. Tamo je i dalje ucio kod cuvenih hoda i uleme. Ucio je godinu, tri, pet i izucio. Bio je najbolji dak. Dadoe mu diplomu. Bilo je vreme da se vrati u svoj daleki vilajet i medu svoje neuke ljude. Oprosti se od svojih jarana i od svojih ucitelja. Kad se opratao od najmilijeg ucitelja, ucitelj mu rece:
- Dobro bi bilo, o Sulejmane, da ostane jo tri godine kod mene.
- Zar nisam bio tvoj najbolji dak i zar nisam sve izucio?
- Bio si najbolji dak i sve si izucio. Naucio si Kuran, koliko i ja, i izucio si sve molitve... To je mnogo, ali nije dosta, o Sulejmane, ostani jo tri godine, drag si mi, hteo bih da nauci jo i marifetluke. Sve sam te ucio, samo te marifetluke nisam naucio.
- Kakve marifetluke! Zar posle nauke marifetluci! - planu momce, naljuti se i ode od svoga ucitelja.
- Kajace se, o Sulejmane - isprati ga ucitelj.
Putovao je dugo i dugo. Zaboravio je i na Stambol i na ucitelja. Jednoga dana osvanuo je u nekoj kasabi, moda ba i u ovoj. Bio je skromna izgleda i odela kao i svi pametni i uceni ljudi. Niko ga nije ni primecivao. Njegovo bogatstvo bilo je u njegovom znanju.
Bio je petak i ljudi su ili u damiju da se pomole. Poao je i on. Stao je na molitvu sa ostalima.
Hoda to ih je u molitvi predvodio bio je prost i neuk covek i sve molitve je pogreno izgovarao i pokrete pri molitvi pogreno cinio. Nae momce se odmah izdvoji, ode na sasvim drugi kraj damije, i poce se moliti odvojeno od ostalih. Tako skrenu panju na sebe.
Kada su izlazili iz damije, pride mu jedan covek:
- Zato si se malopre izdvojio na molitvi i otiao od nas?
- Va hoda je neznalica i pogreno cita molitve. Zato da moja dua pati u paklu! - odgovara Sulejman.
Onda mu pristupie jo cetvorica-petorica i isto ga upitae. On svima isto odgovori. Najkrupniji medu njima opali mu amar, jedan, pa drugi, i rece:
- Mi se ovako dvadeset godina molimo i nama je dobro. Ko si ti da kae da nam je sve to bilo uzalud! Ko si ti da moe da kae da su nae molbe i molitve propale?!
Posle ga istukoe i ostali. Hoda se smekao.
Kada je leao sam u jarku iza damije, seti se Stambola, svoje kole i svoga najmilijeg ucitelja. Odluci da se vrati. Opet je dugo putovao.
Ucitelj mu se obradovao. I on nastavi kolovanje. Tri godine je ucio marifetluke. Posle tri godine ponova je krenuo u svoj daleki vilajet.
Put ga je naneo opet u onaj isti grad. Opet je bio petak. Opet su oni isti ljudi ili u damiju. Opet je bio onaj isti hoda. Samo je on sada bio drugi covek. Njegova koulja bila je od svile. Njegovo odelo bilo je od kadife. Njegove brojanice bile su od cilibara. Njegov tap bio je od abonosa. Njegova brada mirisala je na mous. Na glavi je nosio veliku belu calmu kao kalifa.
Kada primetie njegovo odelo i njegovu calmu ljudi se pomakoe sa svojih mesta i ponudie mu pocasno mesto ispred svih. Pocela je molitva i onaj isti hoda je ponavljao one iste greke. Moda je sada bilo i vie greaka, ali mudrom i otmenom putniku nije ni padalo na um da prekine zajednicku molitvu i da se izdvoji.
Posle molitve svi pogledi behu uprti u otmenog i pobonog putnika koji ima veliku belu calmu kao kalifa. Zamolie ga da ih blagoslovi.
Dostojanstveno se popeo na mimber, dugo je gledao svoju miriljavu bradu i rekao:
- Cujte me, o dobri ljudi! Neka je blagoslov Boji na vama. Mnogo sam divnih hramova Bojih video i u njima se Alahu smerno klanjao. Ima, zaista, na svetu i bogatijih, i vecih, i lepih damija od vae. Pa ipak, dosad ne naidoh ni u jednoj kuci Bojoj na tako ucena coveka kao to je ovaj va casni hoda. Niti ikada cuh tako uzvienu molitvu kao ovde danas. Ako na zemlji jo ivi iko od Muhamedovih potomaka, to je ovaj sveti covek ovde. Alah mi je usliio elju i doveo me pred lice Muhamedovog potomka. Neka je ovaj sveti cas nezaboravan.
Mai se posle za dep, izvuce maramicu i iz maramice komadic ciste vate. Onda nastavi:
- Najveca sreca ce biti za mene ako mi ovaj sveti covek dozvoli da uberem jednu dlaku iz njegove brade i ponesem je uz svoje srce. Od nje se ni ja ni moji potomci necemo razdvajati do sudnjega dana.
Hoda je pristao. Hodi su bile suze u ocima. Hoda je bio uzbuden. Svi su bili uzbudeni.
Otmeni putnik je dlaku uzbrao. Dlaku je uvio u namirisanu vatu, vatu je uvio u svilenu maramu, svilenu maramu previo je oko srca.
Prilazili su sada i drugi. Stidljivo i snebivajuci molie i oni hodu da mu icupaju dlaku iz brade. Neki su odmah traili dve.
Toga dana bilo je u damiji mnogo sveta. Hodina brada nestajae polako. Hoda se u jednom casu usprotivi. Onda mu pride onaj najsnaniji i rece da je on njihov hoda i da je i njegova brada njihova brada, a ne njegova brada. Kada se hoda ponovo usprotivi oborie ga na pod i svaki je cupao koliko je hteo.
Neki su uzimali i za prijatelje i za daleke rodake. Svako je hteo da ima dlaku iz brade Muhamedovog potomka.
VISOKA KOLA MARIFETLUKA
Davno i davno za turskog vakta i zemana, bilo nekakvo momce. Dobro se vladalo i dobro kolu ucilo. Skupie posle para i poslae ga u Stambol na najvie kole. Tamo je i dalje ucio kod cuvenih hoda i uleme. Ucio je godinu, tri, pet i izucio. Bio je najbolji dak. Dadoe mu diplomu. Bilo je vreme da se vrati u svoj daleki vilajet i medu svoje neuke ljude. Oprosti se od svojih jarana i od svojih ucitelja. Kad se opratao od najmilijeg ucitelja, ucitelj mu rece:
- Dobro bi bilo, o Sulejmane, da ostane jo tri godine kod mene.
- Zar nisam bio tvoj najbolji dak i zar nisam sve izucio?
- Bio si najbolji dak i sve si izucio. Naucio si Kuran, koliko i ja, i izucio si sve molitve... To je mnogo, ali nije dosta, o Sulejmane, ostani jo tri godine, drag si mi, hteo bih da nauci jo i marifetluke. Sve sam te ucio, samo te marifetluke nisam naucio.
- Kakve marifetluke! Zar posle nauke marifetluci! - planu momce, naljuti se i ode od svoga ucitelja.
- Kajace se, o Sulejmane - isprati ga ucitelj.
Putovao je dugo i dugo. Zaboravio je i na Stambol i na ucitelja. Jednoga dana osvanuo je u nekoj kasabi, moda ba i u ovoj. Bio je skromna izgleda i odela kao i svi pametni i uceni ljudi. Niko ga nije ni primecivao. Njegovo bogatstvo bilo je u njegovom znanju.
Bio je petak i ljudi su ili u damiju da se pomole. Poao je i on. Stao je na molitvu sa ostalima.
Hoda to ih je u molitvi predvodio bio je prost i neuk covek i sve molitve je pogreno izgovarao i pokrete pri molitvi pogreno cinio. Nae momce se odmah izdvoji, ode na sasvim drugi kraj damije, i poce se moliti odvojeno od ostalih. Tako skrenu panju na sebe.
Kada su izlazili iz damije, pride mu jedan covek:
- Zato si se malopre izdvojio na molitvi i otiao od nas?
- Va hoda je neznalica i pogreno cita molitve. Zato da moja dua pati u paklu! - odgovara Sulejman.
Onda mu pristupie jo cetvorica-petorica i isto ga upitae. On svima isto odgovori. Najkrupniji medu njima opali mu amar, jedan, pa drugi, i rece:
- Mi se ovako dvadeset godina molimo i nama je dobro. Ko si ti da kae da nam je sve to bilo uzalud! Ko si ti da moe da kae da su nae molbe i molitve propale?!
Posle ga istukoe i ostali. Hoda se smekao.
Kada je leao sam u jarku iza damije, seti se Stambola, svoje kole i svoga najmilijeg ucitelja. Odluci da se vrati. Opet je dugo putovao.
Ucitelj mu se obradovao. I on nastavi kolovanje. Tri godine je ucio marifetluke. Posle tri godine ponova je krenuo u svoj daleki vilajet.
Put ga je naneo opet u onaj isti grad. Opet je bio petak. Opet su oni isti ljudi ili u damiju. Opet je bio onaj isti hoda. Samo je on sada bio drugi covek. Njegova koulja bila je od svile. Njegovo odelo bilo je od kadife. Njegove brojanice bile su od cilibara. Njegov tap bio je od abonosa. Njegova brada mirisala je na mous. Na glavi je nosio veliku belu calmu kao kalifa.
Kada primetie njegovo odelo i njegovu calmu ljudi se pomakoe sa svojih mesta i ponudie mu pocasno mesto ispred svih. Pocela je molitva i onaj isti hoda je ponavljao one iste greke. Moda je sada bilo i vie greaka, ali mudrom i otmenom putniku nije ni padalo na um da prekine zajednicku molitvu i da se izdvoji.
Posle molitve svi pogledi behu uprti u otmenog i pobonog putnika koji ima veliku belu calmu kao kalifa. Zamolie ga da ih blagoslovi.
Dostojanstveno se popeo na mimber, dugo je gledao svoju miriljavu bradu i rekao:
- Cujte me, o dobri ljudi! Neka je blagoslov Boji na vama. Mnogo sam divnih hramova Bojih video i u njima se Alahu smerno klanjao. Ima, zaista, na svetu i bogatijih, i vecih, i lepih damija od vae. Pa ipak, dosad ne naidoh ni u jednoj kuci Bojoj na tako ucena coveka kao to je ovaj va casni hoda. Niti ikada cuh tako uzvienu molitvu kao ovde danas. Ako na zemlji jo ivi iko od Muhamedovih potomaka, to je ovaj sveti covek ovde. Alah mi je usliio elju i doveo me pred lice Muhamedovog potomka. Neka je ovaj sveti cas nezaboravan.
Mai se posle za dep, izvuce maramicu i iz maramice komadic ciste vate. Onda nastavi:
- Najveca sreca ce biti za mene ako mi ovaj sveti covek dozvoli da uberem jednu dlaku iz njegove brade i ponesem je uz svoje srce. Od nje se ni ja ni moji potomci necemo razdvajati do sudnjega dana.
Hoda je pristao. Hodi su bile suze u ocima. Hoda je bio uzbuden. Svi su bili uzbudeni.
Otmeni putnik je dlaku uzbrao. Dlaku je uvio u namirisanu vatu, vatu je uvio u svilenu maramu, svilenu maramu previo je oko srca.
Prilazili su sada i drugi. Stidljivo i snebivajuci molie i oni hodu da mu icupaju dlaku iz brade. Neki su odmah traili dve.
Toga dana bilo je u damiji mnogo sveta. Hodina brada nestajae polako. Hoda se u jednom casu usprotivi. Onda mu pride onaj najsnaniji i rece da je on njihov hoda i da je i njegova brada njihova brada, a ne njegova brada. Kada se hoda ponovo usprotivi oborie ga na pod i svaki je cupao koliko je hteo.
Neki su uzimali i za prijatelje i za daleke rodake. Svako je hteo da ima dlaku iz brade Muhamedovog potomka.
-
- Posts: 1301
- Joined: Sun Mar 02, 2003 5:13 pm
Preci
Od Maje sam dobio poruku u kojoj objasnjava kako se nazivaju nasi preci po generacijama,zanimljivo.
Nedavno (30.09.12.) preminula je Milka Skocic,cukunbaba nasih unuka Nikole i Boska.Ona je baba Nikoline i Boskove babe Branke,naseg zeta majke.
1 otac, majka
2 dida, baba
3 pradida, prababa
4 cukundida, cukunbaba
5 navrdida, navrbaba
6 kurdjel, kurdjela
7 askurdjel, askurdjela
8 kurdjun, kurdjuna
9 kurlebalo, kurlebala
10 sukurdol, sukurdola
11 sudepac, sudepaca
12 pardjupan, pardjupana
13 ozmikura, ozmikurka
14 kurajber, kurajbera
15 sajkatava, sakajtavka
16 bijeli orao, bijela pcela
Nedavno (30.09.12.) preminula je Milka Skocic,cukunbaba nasih unuka Nikole i Boska.Ona je baba Nikoline i Boskove babe Branke,naseg zeta majke.
1 otac, majka
2 dida, baba
3 pradida, prababa
4 cukundida, cukunbaba
5 navrdida, navrbaba
6 kurdjel, kurdjela
7 askurdjel, askurdjela
8 kurdjun, kurdjuna
9 kurlebalo, kurlebala
10 sukurdol, sukurdola
11 sudepac, sudepaca
12 pardjupan, pardjupana
13 ozmikura, ozmikurka
14 kurajber, kurajbera
15 sajkatava, sakajtavka
16 bijeli orao, bijela pcela